Zbogom reforme

Budžet je dobar, ali ne valja. Ovim „oksimoronom” u najkraćem bi se mogao okarakterisati državni proračun za narednu godinu. Dobar je, dakle, zbog onoga što u njemu piše, naročito zbog pokušaja da se državni prihodi i rashodi prikažu što jasnije i potpunije - što ne znači da u njemu nema i mana - ali ne valja zato što u njemu nema stvari koje bi morao da sadrži. U budžetu, naime, nema reformi. Svesni su izgleda toga bili i premijer&company, inače ne bi prepustili ministarki finansija da sama novinarima, tj. javnosti Srbije, predstavlja vladin „biznis plan” za 2010. Da u tom „planu” osim brojeva (koji dakako jesu važni, ali nisu sve) ima i nečega što se zove ekonomska politika, a pogotovo da ima krupnih i suštinskih promena u toj politici - koje nam se inače obećavaju otkako je došao MMF - ne bi bilo dovoljno mesta za onim dugačkim stolom u sali za konferencije za štampu u Nemanjinoj 11. Budžet, naime, nije samo, pa ni pre svega, računovodstvena knjiga, zbir državnih „primanja i davanja”, nego dokument u kome se određuju ključni elementi državne politike u sledećoj godini sa projekcijom šta će ta politika da donese (kratkoročno i dugoročno) i, naročito, koliko će ona da košta građane Srbije. Premijer Cvetković je, doduše, najavio „pismo o namerama” o ekonomskoj politici za 2010, ali je nejasno šta je sad to, otkud „pismo o namerama”. Takav dokument, kao što mu i samo ime kaže, označava nečije namere da uradi nešto, ali je realizacija tih namera neizvesna, daleka i uslovljena ispunjavanjem određenih pretpostavki. Ko i kakve preduslove treba da ispuni da bi Vlada Srbije uradila ono što namerava da uradi? Dakle, „to nije to”. Nije stvar u tome da vlada kaže šta su joj namere, nego da (pred)uzima mere i „seče” tamo gde se mora seći. Od pet stotina stranica, koliko ima budžet Srbije za narednu godinu, ekonomskoj politici posvećena je, slovom i brojem, jedna jedina. Šta, osim uopštenih i već mnogo puta prežvakanih fraza na toj jednoj stranici uopšte može da bude? Pitanje je, naravno, retoričko. Pre krize imali smo razne oblike jačanja uloge države u privredi: te patriotska ekonomija, te razvojni budžet i slično. Taman kad je, bar se tako pričalo, „sazrela svest” da ta politika mora da se menja, došla je kriza koja je, prirodno, tražila veću intervenciju države i odlaganje reformi. Sad kad kriza prolazi ta filozofija se nastavlja što se, između ostalog, ogleda i u kvalifikaciji budžeta za 2010. kao razvojnog. Konkretnije govoreći, ako je suština reformi - reforma javnog sektora i penzijskog sistema, budžet nije rekao ništa o tome kako će se plate i penzije ubuduće prilagođavati. To je trenutno rešeno zamrzavanjem, ali šta posle toga? Problem je što su i kod jednih i kod drugih očekivanja jako velika, takva da bi mogla da sruše ceo sistem. Čak će možda teže biti sa zaposlenima u javnom sektoru, jer su oni poslednjih godina naviknuti na povećanja od po dvadesetak odsto, ništa se ispod toga ne računa i stalno se preti štrajkovima. Reforma bi ovde značila da se odrede pravila i da se recimo kaže: plate će moći da rastu manje od rasta bruto domaćeg proizvoda, kao i da se kaže za koliko manje. Tako bi se videlo da se vlada čvrsto opredelila za smanjenje javne potrošnje. Jeste da u nas ni zakoni nisu stopostotna garancija da će se nešto uraditi, ali ovako će to biti stvar trenutnog odnosa snaga, a zna se na koju se stranu, naročito uoči izbora, ti odnosi nakrenu. Drugo, previše je para opet otišlo na razne vrste pomoći i podrške neuspešnim preduzećima, tačnije na plate radnicima koji su u njima zaposleni, kao i na potrošnju uopšte. Za subvencije će, naime, iduće godine biti odvojeno blizu 43 milijarde dinara (20 odsto više nego lane); kad se tome doda tranzicioni fond (šest milijardi), pare za tzv. meke kredite (24 milijarde) to izađe na 73 milijarde dinara. Na to bi moglo da se doda i 15 milijardi dinara za Nacionalni investicioni plan, od čega će samo deset milijardi biti potrošeno na krupne infrastrukturne projekte (na Koridor 10 osam i na put Beograd - južni Jadran dve milijarde) a čak pet na gomilu sitnih projekata. Kad se sve to, dakle, skupi i sabere, dođe se do sume od 88 milijardi dinara, tj. blizu milijardu evra. Bar trećina toga može se smatrati uludo bačenim parama. Uopšte, kad se pogleda plan državnih troškova za narednu godinu vidi se linearan pristup: čim se dođe do malo para rastu svi (apetiti) troškovi; doduše neki više neki manje, ali nema nijednog slučaja da je država rekla: te poslove više ne treba da radimo i zato tih troškova više nema. Lepo je da se napravi giljotina propisa, ali ovde izgleda još brže niču novi. Dešava se izgleda ono na šta su u neformalnim razgovorima upozoravali pojedini članovi misije MMF-a - a o čemu je pisano i na ovim stranicama - da vlada čeka da prođe kriza pa da nastave da se ponaša po starom, tj. onako kako su se ponašali pre krize. Državni rashodi rastu znatno brže od prihoda. Ove godine, prema aprilskom rebalansu budžeta, prihodi će biti oko 650 milijardi dinara, a rashodi 720; za iduću godinu planirani su prihodi praktično na nivou ovogodišnjih (656 milijardi) dok bi rashodi trebalo da budu za (osetnih) šest odsto veći od ovogodišnjih i dostignu 763 milijarde. I deficit, iako relativno, u odnosu na BDP, pada (sa 4,5 na 3,5 odsto BDP-a), u apsolutnom iznosu se povećava: sa ovogodišnjih 70 na 107 milijardi dinara. Elem, dok je rast prihoda (za jedan odsto) u skladu sa planiranim rastom BDP-a (1,5 odsto), rast rashoda je četiri puta veći od rasta bruto domaćeg proizvoda. Moguće je da se neka od navedenih poređenja neće pokazati kao sasvim tačna, jer su, kao što je rečeno, zasnovana na podacima iz aprila, a vlada bi uskoro trebalo da završi novi rebalans budžeta, ali to u suštini neće mnogo promeniti. Dobro je da u budžetu više nema prihoda i rashoda „iznad” i „ispod crte”. Lepo je da su ove godine prvi put prikazani sopstveni prihodi svih, i direktnih i indirektnih budžetskih korisnika (57 milijardi), kao i donacije iz fondova Evropske unije (1,7 milijardi); lepo je da su, takođe prvi put, prikazani i gubici koje će državna blagajna pretrpeti zbog raznih poreskih oslobođenja i olakšica (desetak milijardi dinara) te da će, sve u svemu, budžet biti potpuniji i „providniji”. Ali, ni to neće promeniti osnovni utisak da Vlada Srbije nije promenila svoju „poslovnu filozofiju” i da se sporo odriče starih navika. Vlada Srbije se sve više doima kao nekakav tanker, koji zbog svoje mase i veličine jako teško menja jednom zauzeti kurs. A ekonomiji Srbije potreban je radikalan zaokret. Odavno je konstatovano da je stari model razvoja, zasnovan na jeftinim kreditima i privatizacionim prihodima, potrošen i da nam je neophodna nova razvojna filozofija. Srbija se nalazi pred pitanjem kako da obezbedi dugoročan, stabilan i pristojan privredni rast (od 5-6 odsto godišnje). To je njeno „biti ili ne biti” 21. veka. Ništa se od toga ne može ni naslutiti u ekonomskim dokumentima koje nam je vlada pripremila za narednu godinu. Ruski kredit Deficit budžeta od 107 milijardi dinara, kao i 70 milijardi koliko je potrebno za otplatu ranijih dugova (stranih i domaćih), pokriće se iz novih, poglavito stranih kredita. Jedan od njih biće i zajam od Rusije u visini od 200 miliona dolara. Kredit će biti uzet sa kamatnom stopom od 3,6 odsto, sa grejs periodom od četiri godine i rokom otplate od 12 godina.