Vikend

- Danas idemo kod mame na ručak! – kaže mlada žena, češljajući dete. - Sjaaaaajnoooo! – odgovara mladi čovek, zevajući. (Zašto ne kod tate? Zašto uvek „kod mame”? I zašto se uvek kaže „maternji jezik”, kao da su nam očevi gluvonemi!) - Zašto se ne obriješ? - Odmaram bradu... „Gospode! – misli mladi čovek sapunjajući se u kupatilu. – Od koliko je ručkova kod njene mame sastavljen moj život? Trista osamdeset goveđih supa sa rezancima? Osamsto sarmi? To bi svakako trebalo izračunati!” - Zar se baš mora? - Nismo bili od prošle nedelje... Zar svi žive ovako glupo kao mi, pita se mladi čovek, razgledajući svoje koščato lice u ogledalu. Pogleda, zatim, stambene blokove preko rublja razapetog na terasi: koliko prozora, toliko sudbina! I svako misli da ima neke prednosti nad drugima u tom betonskom saću. A, koliko bi ih se rado razvelo samo da mogu da podele svoje nedeljive kaveze za dva manja; samo da mogu da se ispetljaju iz zajedničkih kredita! Ovako žive, mrze se, gledaju televiziju i vode ljubav pred jutro, u snu, zamišljajući nekog drugog kraj sebe. „Kuhinju smo prebacili u ostavu (šta će nam tako velika kuhinja?), tako da smo dobili dnevnu sobu, a od spavaće sobe pregrađene plakarom, dve potpuno odvojene prostorije – jednu za nas, drugu za dete, koje će uskoro morati da ima svoj prostor. Kupatilo je dovoljno veliko da moj muž može u njemu da drži svoju malu foto-laboratoriju (to mu je, naime, hobi!), srećom, predsoblje je veće nego inače; dovoljno je prostrano da se u njega smesti zamrzivač u kome čuvamo svinjsku polutku i smrznute višnje. U stvari, ja naš jednosoban stan nikada ne bih menjala za dvosobni, onih preko puta: njihov jeste da je veći po broju kvadrata, ali ima strašno nezgodan raspored!” „NJena svinjska polutka! NJene krvavice! Kao da će smak sveta! Možda je razlog tome neka prastara glad! Grad će se za vreme vikenda pretvoriti u pustinju. Pred vratima vrednih mrava, umiraće muzikanti cvrčci – samci, bez nedeljnog ručka. Koliko ćemo se još dugo vrteti u toj jednosobnoj krleci od trideset i tri kvadratna metra (ne računajući terasu, koju ćemo jednoga dana zastakliti), spasavajući maštom sumornu arhitekturu, u kojoj smo zarobljeni? Ipak, koliko njih je bez krova nad glavom?” - Hej, jesi li već gotova?” Video sam ih na Zelenom vencu kada su kupovali cveće za mamu. „Pet otužno ružičastih grobljanskih karanfila. Mrzim li išta više od karanfila? Da. Gladiole! Grobljanske gladiole, grobljanski karanfili, grobljanski nedeljni ručak...” – misli mladi čovek, vukući dete za ruku... „Nije čak u stanju ni da prikrije dosadu što ide kod mojih!“ – misli mlada žena. „Lakše! Istrgnućeš joj ruku!“ – besno mu govori. Kafane su zatvorene. I novinski kiosci. Uz strmu Balkansku penje se nečija zadocnela gošća iz provincije: vuče dve preteške torbe u kojima su tegle sa turšijom. Poklon od tetke. U poslastičarnici „Orijent“, na Železničkoj stanici, vojnici ćutke jedu šampite. Dva svečano odevena penzionera beže dugim koracima od infarkta koji ih strpljivo čeka na uglu kod „Grčke kraljice”. U Zoološkom vrtu jedan student pokazuje svom ocu, seljaku, lava. Lav se očajnički okreće oko sebe i gleda ih očima podlivenim krvlju. Starac ga, kezeći se, bode štapom u rebra. Za ručak: goveđa supa sa rezancima, sarma i krompir-pire (uvek ta prokleta sarma, posle koje se osećam kao da me neko urolao u listove kiselog kupusa!); za sarmu, inače, tvrde da je treći dan najbolja; pita od jabuka, pivo i na kraju, kafa. - Hoćeš li još malo? - Ne, hvala gospođo. - Zašto me ne zoveš mama? – pita njena mama. - Hoću, gospođo, samo da se naviknem... „Kakav prostak!“ - misli njena mama. „Zar sam zbog toga bdela nad njenim krevecem, pokrivala je, vodila zubarima da joj protezom isprave zubiće; vodila na časove baleta, klavir, engleski i ostalo, da bi spavala sa ovim naduvenim tipom, negde u novom naselju iza koga počinju kukuruzi? Zar sam zbog toga?“ „Mama! Mama! Znači, tako će i ona da izgleda kada napuni šezdeset! Široki kukovi i proširene vene... Siva kosa. I zašto ćute dok jedu? Makar da puste radio? Pa oni, izgleda, život izdržavaju kao neku kaznu! Šta li im se dogodilo da su tako sumorni? Od čega su se uplašili? Možda znaju nešto važno i opasno o životu, što ja ne znam? Koliko će mi biti potrebno godina, pa da budem ubijen na taj isti način? Polako, neosetno, dan po dan...” - Izvadi kosu iz supe! – kaže mlada žena detetu. - E, ovaj put su ti sarme, zaista uspele! – kaže njen otac udvorički njenoj majci. Posle ručka muškarci odlaze u dnevnu sobu da gledaju prenos utakmice na televiziji. NJen otac je, ko zna zbog čega, u sportskoj trenerci i papučama. Tako mu je najkomotnije, kaže. Piju pivo. - Žene – kaže prezrivo. – Stalno o nečem toroču... Majka i ćerka su za neraspremljenim kuhinjskim stolom. Piju kafu. Puše... - Ali mama, ja zaista više ovako ne mogu! - Moraš sine, moraš da izdržiš! To ti je život. - Živci su mi potpuno otišli, na časnu reč! Malo-malo pa zaplačem bez veze, eto vidiš i sad... - Misliš da je meni bilo lako sa tvojim ocem sve ove godine? U braku su potrebne i žrtve. Odricanje, razumeš? - Pa, šta, vi ste se uvek lepo slagali! - To je samo tebi tako izgledalo! Zato jer ne znaš koliko sam toga morala da progutam, dok se najzad nije smirio! - Hej, vi tamo! – viče otac koji se, najzad, smirio. – Dajte još dva piva i otvarač! - Maaaaamaaaaa, kada ćemo kućiiiii? – kenjka dete. - Zar ti nije lepo kod bake? - pita baka. - Niiiijeeee! Hoooooćuuuuu kuuuuuućiii... kuuuućiii... - Onda, sledeće nedelje, opet kod nas na ručak, a? – tapše otac mladog zeta na rastanku. „A, kako se samo mogla dobro udati!“, misli njena majka. „Koliko je imala prilika, i to kakvih prilika! I od svih njih, izabrala je baš njega, bez fakulteta. To je da čovek izludi!” Umesto toga ona kaže detetu: - Hajde, daj pusu baki! - Neeeeećuuuu! Hooooooćuuuu kuuuuući! - Pusti dete, vidiš da mu se spava! – kaže njen otac. - Nešto je kenjkava... Izmeri joj temperaturu! „Uveče će stići gosti. Dva slična para! Žene će izmeniti lažne poljupce iznad ramena, zlobne, kose poglede i recepte. Glumiće da je sve u najboljem redu. Svi će se pomalo hvalisati svojim brakom. Neko će, kao uzgred, spomenuti da igra tenis... Tenis! Seljačina! Da stvari stoje kako bi trebalo da stoje, ne bi mogao ni da nam skuplja lopte! NJegova žena će da priča kako je nedavno bila u Rimu. Nerotkinja! Lako im je kad nemaju decu. Pa, opet, nikome je ne bih dala, sunce mamino! Pogledajte kako je slatka dok spava! Ona se strašno ugojila! On se nekako smanjio, smršao jednak! Vidi se da su se i oni danas svađali... To ne može da mi promakne! Šta li je trebalo da joj znači ono: `Bogami, na tvom mestu ja bih malo bolje pripazila svog lepog muža!` Šta je htela sa tim? Nisam se setila da joj odgovorim na vreme! Mi smo moderan bračni par. Mi ne kuvamo sarme i đuveče. Poslužiću picu na napolitanski način. Pićemo špansko vino. Slušaćemo džez. Neko će se hvaliti da je bio na toj i toj premijeri i da je bilo izvrsno. Muškarci će se malo nacvrcati i pričati, takozvane, masne viceve, sa dvostrukim smislom. Malo ćemo igrati. Otkad nismo igrali? Ispraznićemo pepeljare i izvetriti naš mali stan. Sutra se radi.”