Dopadati se ili ne

NASLOV: Pomorandžina kora AUTOR: Maja Pelević režija: Kokan Mladenović mesto: Atelje 212 Posle uspešne praizvedbe u Teatru u podrumu, koja se desila pre nekoliko godina, komad Pomorandžina kora Maje Pelević se ponovo vratio u Atelje 212, ali ovog puta na Veliku scenu i u gostujućoj inscenaciji, u predstavi Novosadskog pozorišta (ili Ujvideki sinhaza) iz Novog Sada. Ispostaviće se da je rezultat poređenja, koje se nužno nameće, nerešen. U novosadskoj predstavi reditelj Kokan Mladenović pronalazio je vrlo inventivna pozorišna rešenja za osoben, postdramski rukopis Maje Pelević, ali je u beogradskoj predstavi priča o borbi „arhižene“, prototipa ženskog roda, protiv osujećujućih zahteva savremenog potrošačkog društva delovala nekako uzbudljivije. Temu izloženosti žene maniji večne lepote i mladosti, reditelj Kokan Mladenović je scenski centrirao i izoštrio tako što je radnju smestio u sterilni beli prostor ordinacije za estetsku hirurgiju (scenografija Marije Kalabić). Tu osnovnu scensku situaciju – odlazak na pregled kod “plastičara“ – reditelj je dodatno razigrao: umesto jednom, kao u komadu, ona se ponavlja u ravnomernom ritmu, svaki put s drugom protagonistkinjom i njoj prilagođenim ličnim podacima, i tako postaje dramaturški okvir predstave. Osnova za to scensko rešenje dobijena je dodavanjem novih varijeteta (Trudnica, Udovica, Uplakana, Barbika) likovima Zrele i Problematične, koji u komadu oličavaju dva lica ženske opsednutosti izgledom. Ovo atraktivno, maštovito i metaforično scensko sredstvo u vidu ženskog hora – sve nose istovetne plave perike – ne javlja se samo u toj „opetovanoj“ sceni u ordinaciji, već i u mnogim drugim, poprimajući pri tome najrazličitije moguće funkcije: najduhovitija upotreba hora je ona u kojoj on oponaša primanje poruka, isključivanje i slične kompjuterske aktivnosti. Nasuprot scenskom razmaštavanju ženskog hora, reditelj je zadržao autorkinu zamisao da se svi muški likovi koji prolaze kroz život junakinje – od usputnih slučajeva iz noćnog života, preko hirurga do muža fudbalera – svode na jedan jedini. Aron Balaš tumači tog „arhimuškarca“ u vrlo dinamičnoj i atraktivnoj persiflaži, s brzim i oštrim promenama najosnovnijih tipoloških odlika i duševnih stanja. Pametna persiflaža i distanca prisutne su i u igri horistkinja, pre svega Edite Farago (Udovica) i Livije Banke (Zrela). U osmišljavanju scenske igre, Mladenoviću su značajnu podršku dali i drugi umetnički saradnici, kompozitorka Irena Popović, autorka scenskog pokreta Andreja Kulešević i kostimografkinja Marina Sremac. Kao završni rezultat dobilo se moderno i atraktivno pakovanje, s vrlo dinamičnim i metaforičnim scenskim jezikom koji nalikuje tradiciji nemačkog pozorišta. Bitan element ove rediteljske poetike je i humor koji „radi“ publiku celim tokom predstave, potvrđujući da je, i pored ozbiljnih motiva, Pomorandžina kora prevashodno komedija. Međutim, glavna zamerka sastojala bi se u tome što je ta žanrovska ravnoteža koja postoji u komadu, u predstavi Novosadskog pozorišta, ipak, narušena, jer je ozbiljna priča o borbi za žensku samosvest i autentičnost nekako potisnuta u drugi plan. Problem ne leži u igri Andree Jankovič koja, tumačeći lik žene koja priziva nazad „pomorandžinu koru“ (da muškom čitateljstvu objasnimo da je to celulit) kao paradoksalni izraz ženske autentičnosti, ostvaruje nekoliko emocionalno snažnih momenata. On se, naprotiv, nalazi u dramaturškom i rediteljskom utapanju središnje dramske akcije, a to je proces ženske individuacije, u opštu scensku atrakciju sa ženskim horom i mnogostrukim muškarcem u središtu... Imajući ovo u vidu, sjajna završna scena može da deluje kao pokušaj da se nadoknadi i poentira taj ozbiljan, dramski ton, koji je nedostajao u prvom i najvećem delu predstave. Solidarišući se s junakinjom, hor izlazi na proscenijum, zauzima ratoborni, frontalni stav prema publici i izvodi dramatičan gest skidanja perika kao simbolični izraz otpora prema diktaturi lepote i mladosti. Ali, rizik je veliki: posle hrabrog postupka sledi sumnja i obrt, jer žene počinju, šapućući, da se preispituju. Predstava ima značenjski otvoren kraj, jer jedna ženska dilema ostaje nerazrešena: dopadati se ili ne, pitanje je sad.