SLIKOM NA SLIKU

Slika (fotografija, televizijski frem, filmski kvadrat...) može više, ubedljivije i verodostojnije da govori od hiljadu reči. Slike takve, dve ili tri, recimo, naslonjene jedna uz drugu, mogu da budu retko tvrdoglav argument i belodana ilustracija. Mogu, ali i ne moraju! Mislim, naravski, na falsifikate, montaže raznorazne, zloupotrebe koje nude najsofisticiranije savremene tehnologije. Ne bih o tome ovoga puta. Već bih o slikama televizijskim. Aktuelnim. Naslonjenim jedna na drugu. Slika prva. Tadić Boris, psiholog po obrazovanju i profesiji, trenutno zaposlen na mestu predsednika Republike, saslušan je kod beogradskog sudije za prekršaje, a po prijavi policije. Narečeni građanin je onomad, na nedozvoljenom mestu (na fudbalskom stadionu) i u neprikladno vreme (neposredno nakon okončanja međunarodne utakmice) javno konzumirao alkohol, a što zakon izričito zabranjuje. Kazna sledi. Globa ili robija, kako već odluči sudija. Šta nam to govori? Da, uz ostalo, živimo u sjajno uređenoj pravnoj državi u kojoj su svi, pa i predsednik nam dragi, jednaki pred zakonom. Da li? Ili je reč o očito dobro osmišljenoj akciji u nekoj skupoj marketinško-piarovskoj glavi, koja je dodatno medijski ispinovana i u završnici besprekorno organizovana? Ista bi, potpuno sam siguran, imala još bolje efekte da okrivljeni nije stigao na saslušanje kroz blokiranu ulicu u kojoj se sud nalazi, prošavši kroz specijalna vrata za detekciju samo zbog tog ročišta tu postavljena, i uz pratnju puka nabildovanih tela. Ali da ne cepidlačim. Vrhunski odrađen zadatak! Nekoliko dana ranije - to je druga slika - navijači Partizana su divljali tokom utakmice sa Crvenom zvezdom. Doduše, ovoga puta niko nije ubijen, nijedan žandar nije dobio zapaljenu baklju u ždrelo... samo je demolirano i zapaljeno nekoliko hiljada plastičnih sedišta. Tridesetak hiljada prisutnih duša, plus milioni gledalaca direktnog televizijskog prenosa, valjda su bili dovoljan rezervoar za pronalaženje nekog ljubitelja pravne države koji će, a po istom onom zakonu po kojem će biti osuđen građanin T. B., podneti krivičnu prijavu, makar protiv anonimnih izvršilaca tog kažnjivog dela. Reagovali su, veoma hitro, fudbalski organi ali, ne bar do danas, i oni za to u državi zaduženi. Mislim na policiju i tužilaštvo. Šta, odista, dobijamo, kada ukrstimo ove dve televizijske slike? Da li, opet, ilustraciju da živimo u sjajno uređenoj pravnoj državi? Koješta! Prva slika je bila urađena u najboljem marketinškom maniru. Fotošopovana i spinovana. Prava puslica. Druga je ogoljena, do živog tkiva. Bez anestezije. Između tih slika smo mi. Posmatrači. Svako sa sopstvenom percepcijom istog.