Škundrić duguje odgovor javnosti

Naljutio je ministra Petra Škundrića NIN-ov tekst sa naslovom „Ruski temelj za srpsku nuklearku“. To je jedino što se vidi iz demantija Ministarstva rudarstva i energetike upućenog našem listu. Sve drugo je nejasno, i šta ministarstvo demantuje i koje su to „informacije kojima manipulišemo na neprofesionalan način“. Znaju i u Ministarstvu energetike, kao što znam i ja, ali čitalaca NIN-a radi da ponovim, da sam sve podatke o eventualnoj nuklearnoj elektrani u Srbiji, njenoj mogućoj snazi, ceni i lokaciji u Prahovu, dobila upravo od sagovornika iz ovog ministarstva. A bilo ih je, s obzirom na ozbiljnost teme, čak dva, portparol Milan Budimir i prof. dr Nikola Rajaković, državni sekretar u ovom ministarstvu. I dok iz demantija nije razumljivo šta je to ministra Škundrića naljutilo, nakon telefonskog poziva koji mi je na dan objavljivanja teksta uputio njegov portparol Milan Budimir, postalo je potpuno jasno. Nije to pominjanje mogućnosti izgradnje regionalne nuklearke na Dunavu (takvu izjavu Budimir je dao i nekim dnevnim listovima), niti je to njena moguća lokacija u Prahovu (sagovornici su samo nju pomenuli), već insistiranje teksta na tome da se o ovako ozbiljnoj temi ne može tajno pregovarati, niti domaća javnost o tome obaveštavati preko stranog diplomate. Upravo zbog toga vrlo ljut, povišenim tonom u nedostatku argumenata, Budimir mi je rekao da on „zna da je NIN strana ispostava, i da su me `oni` dobro obučili i platili da pišem takve tekstove“, odbivši da precizira ko su „oni“. Anahrona retorika iz Miloševićevog vremena, kada je svaki kritičar i neistomišljenik etiketiran kao „strani plaćenik i domaći izdajnik“ ni tada nije davala rezultate, a danas zvuči gotovo smešno. To je shvatio i Škundrićev partijski šef Ivica Dačić, koji se i simbolično distancirao od pritisaka na medije, odbijanjem da glasa za novi Zakon o informisanju. Tu lekciju Škundrić izgleda još nije naučio. Zato valjda još veruje da ovakvim pritiscima može da odvrati novinare od postavljanja ključnog pitanja, na koje i dalje duguje odgovor i srpskoj javnosti i čitaocima NIN-a, a koje mu ponovo javno postavljam: ko je i u čije ime pregovarao sa ruskom stranom o izgradnji nuklearke i ko je to iz Srbije, kako tvrdi Aleksandar Konuzin, tako nešto predložio Rusima? Jer taj neko, zna to dobro i ministar Škundrić, mora da odgovara, ne samo moralno i politički, već i pred zakonom koji takvu mogućnost izričito zabranjuje. Ili možda ministar Škundrić želi da kaže da ruski ambasador ne govori istinu?