Ubrzani za Brisel, preko Lapova

Ukoliko vlada popusti pred zahtevima taksista, cela Srbija treba da izađe na ulice, blokira najvažnije raskrsnice, mostove, puteve i pruge, i traži opšte ukidanje poreza. Apsurdno? Naravno. Ali ništa manje od toga što ovih dana traže taksisti, što su pre njih tražili advokati, pre njih studenti, a pre studenata ko zna ko. A svi su tražili, u suštini i kad se sve skupi, neku vrstu privilegija. I uglavnom su ih dobijali. Kako čovek protiv toga da se bori osim onim najstarijim načinom - klin se klinom izbija. Poreski, pa i čitav pravni predak Srbije tako je izrešetan raznim povlasticama, izuzecima, oslobođenjima... da ne liči ni na sito ni na rešeto, nego na paukovu mrežu: sistem rupa povezan tankim nitima zakona. Kroz koji se provlači bez napora i bez saginjanja. (Jer: Srbija se saginjati neće). Dobar i funkcionalan poreski sistem je temelj svake države. Tačnije - ozbiljne, demokratske i pravne države. Baš tih dana, dok su se naši taksisti poigravali sa državom, na televiziji je, u okviru jedne humorističke serije, prikazana epizoda u kojoj glavne junake, obične porodične ljude, hvata prava panika zato što su, očigledno iz neznanja, pogrešno ispunili poresku prijavu. Malo ko je ovde mogao da razume tu frku, naročito strah od poreskih službenika, pred kojima se odgovaralo kao u policiji, iako je sve to, naravno, bilo šaljivo i karikaturalno prikazano. Ovde se, kao što vidimo, kao predmet sprdnje uzima sama poreska prijava, tj. plaćanje poreza „kao takvo”. Šta sad običan čovek da pomisli? Zašto se oni tako opiru evidenciji i kontroli? Da bi mogli i dalje nesmetano da... šta? Oni koji su godinama, zato što su plaćali porez daleko ispod njihove stvarne poreske snage, praktično bili oslobođeni poreza, sad traže da im se ta privilegija produži. Čovek još nekako može da razume kada to rade taksisti, ali kada to rade čuvari prava i pravde, advokati - nikako. Ili smo svi mi u zabludi? Jer, u stvari, što da ne - ti ljudi se samo bore za svoje interese. Pri tome ih, doduše, nije briga za opšte, ali to i nije njihov posao. O javnom interesu bi, je l’ tako, trebalo da brinu političari. To je, po definiciji, njihov posao. I oni, međutim, u Srbiji imaju neke druge, njima bliže i draže, „lukrativnije” prioritete. Politika ispred države. I iznad zakona. Ko će da nadoknadi štetu što je pruga na Koridoru 10 danima bila zatvorena? Ovo pitanje, čim je sporazum između radnika i poslodavca postignut (a šta će od njega stvarno biti, videćemo) odmah je zaboravljeno. A Železnice Srbije, javno, tj. državno preduzeće, izračunale su da su zbog izgubljenog saobraćaja i kazni koje će same morati da plate, oštećene za oko sto pedeset miliona dinara. Dnevna, direktna i indirektna šteta procenjena je na oko 10 miliona dinara. Železnice prete tužbom. Oglasila su se i brojna privatna preduzeća, koja su zbog blokade takođe izgubila velike pare. Samo prema podacima Unije poslodavaca gubici kompanija koje izvoze preko solunske luke dostigli su više desetina miliona dinara. I sve to u vreme krize, kada ni posla ni para nema kao nekad i kada je svaki dinar veliki kao kuća. Kome oni da se žale? Koga da tuže? Da blokiraju prugu do ispunjenja svojih zahteva? Je li Srbija država ili teatar apsurda? Zbilja, ko će da nadoknadi tu štetu? Oni koji su blokirali prugu? Nema teorije, da se poslužimo ovim pomalo zastarelim žargonom. Miša Omega, tj. Milomir Joksimović, vlasnik firme u kojoj su štrajkači zaposleni? Za sve je možda kriv, za ovo nije sigurno. Najkrivljim se zapravo čini ministar policije, Ivica Dačić. Glavni posao Ministarstva unutrašnjih poslova je da održava „javni red i mir”. Pa zašto ministar Dačić nije radio svoj posao? To mu obara rejting? Dakle, Ministarstvo infrastrukture, u čijoj su nadležnosti Železnice, trebalo bi da tuži Ministarstvo unutrašnjih poslova, u čijoj je nadležnosti policija. Milutin Mrkonjić da tuži Ivicu Dačića. Teatar apsurda - odgovor je na gore postavljeno (mada je bilo više retoričko) pitanje. Elem, kako stvari stoje, štetu će, na ovaj ili onaj način, platiti građani Srbije. Zašto bi oni plaćali (za) ono što nisu ni omirisali, a kamoli pojeli i popili. Ako se (s pravom) traži da se plaća porez, onda oni koji te pare troše, koji iz tog poreza primaju platu, moraju da rade ono za šta su plaćeni. Ako neće, ako im je to teško - neka daju otkaz. Jeste da je lepše da se putuje u Brisel, nego u Lapovo, ali taj posao u Lapovu nije ništa manje važan od onog u Briselu. Čak je i važniji, jer tek kad sredite to u Lapovu, onda ste zaslužili da budete u Briselu.