Vojvođanska mapa evropskog puta

Autonomija Vojvodine je, u različitim političkim okolnostima bila ispunjena različitim sadržajima. Skupština AP Vojvodine 14. decembra 2009. godine proglasila je Statut koji predstavlja i političku prelomnicu – jer nosi potencijal nužan za unutrašnje reforme Srbije, ali i prvu, simboličku stanicu na vojvođanskoj mapi evropskog puta. Odredbama Statuta definišemo i političku budućnost Srbije i Vojvodine: primarno je dovršavanje procesa institucionalne i političke konsolidacije, a na putu ka EU. Na tom putu, tradicionalno, Srbija neguje svoju državnost, a Vojvodina svoju autonomnost. Autonomna, multikulturalna Vojvodina jača dostojanstvo Srbije – štiteći i promovišući standarde zaštite i unapređujući prava pripadnika 26 nacionalnih zajednica. Odredbama Statuta, Vojvodina obezbeđuje: instrumente za nesmetan i efikasan ekonomski razvoj i obezbeđuje očuvanje identiteta nacionalnih zajednica – jer u Vojvodini se tradicionalno neguju višekulturalnost, višejezičnost i multikonfesionalnost. Nažalost, racionalno definisanje naše političke budućnosti suočava se sa duboko uvreženim predrasudama da regionalizacija i decentralizacija znače ništa manje – do secesiju. Ja lično kao predsednik Skupštine AP Vojvodine, građanin Vojvodine i državljanin Republike Srbije, ne poznajem niti jednog ozbiljnog političara u Vojvodini koji zagovara secesiju. Naprotiv, poznajem mnogo ozbiljnih i kompetentnih političkih aktera koji žele regionalizaciju i unutrašnju samostalnost AP Vojvodine u pravnom sistemu Srbije. Dakle, nije pitanje da li regionalizacija, pitanje je koji model asimetrične regionalizacije Srbija može primeniti. Nije na odmet ponoviti da pokrajina i region nisu sinonimi, nego paralelni pojmovi. Autonomija sama po sebi ne znači ništa, i potrebno je formu autonomije ispuniti sadržajem. Otuda, što skorije donošenje Zakona o javnoj svojini, svojini i drugim imovinskim pravima i Zakona o finansiranju AP Vojvodine predstavljaju važan korak ka ispunjavanju autonomije Vojvodine sadržajem. Pojmove autonomije, regionalizacije, decentralizacije, evropeizacije moramo da ispunimo sadržajem. Jer, ne možemo govoriti o Zakonu o regionalnom razvoju, a bez prethodno definisanih regiona. Ne možemo govoriti o evropskoj Srbiji, a bez Vojvodine - evropske regije. Ne možemo govoriti o decentralizaciji Srbije, a bez vraćanja imovine AP Vojvodini i lokalnim samoupravama. Procese evropeizacije razumem kao jasno definisan okvir u kojem ćemo se nadmetati u oslabađanju zarobljenih resursa, raditi ka zajedničkom napretku. Brojni su mitovi o Vojvodini: jedan je i da je Vojvodina privredno najrazvijeni deo Srbije. Nažalost, cenu centralizacije smo platili svi. Platila je i privreda Vojvodine: došli smo u poziciju da se nadmećemo u siromaštvu a ne u napretku. Nevericu izazivaju podaci da je stopa siromaštva najveća u Vojvodini, a istraživanja o Evropskom indeksu konkurentnosti pokazuju da je indeks AP Vojvodine tek 21,41 odsto evropskog proseka; da centralna Srbija ima bolju saobraćajnu infrastrukturu od Vojvodine (ako uporedimo broj kilometara puteva i pruga, po kvadratnom kilometru) i da, ako uporedimo broj srednjoškolaca prema broju stanovnika i broju zaposlenih, onda je Kragujevac na prvom mestu. Uveren sam da proglašenjem Statuta i stupanjem na snagu Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, kreiramo okruženje u kojem ćemo naše resurse štititi i koristiti, racionalno i domaćinski. I uzeću slobodu da napravim „gramatičku grešku”: autonomija, regionalizacija, solidarnost – nisu imenice. To su glagoli koji zahtevaju uporan, strpljiv, marljivi rad. Takođe, spočitavalo se tokom političkih debata oko Statuta da mi želimo napraviti tzv. vojvođansku naciju. Ali, siguran sam da svaki Vojvođanin razume da u odgovoru na pitanje „ko sam ja?“ najčešće polazimo od lokalnog, zavičajnog ka širem nivou. Ja sam Bačkotopolčanin, Vojvođanin i državljanin Srbije. A neko drugi Kuljanin, Subotičanin, Šiđanin. Vojvođanin, državljanin Republike Srbije. Raduje me mogućnost da mnoštvo različitih identiteta iskažemo istovremeno. Da budemo Novosađani i Zrenjaninci, Mađari, Srbi, Slovaci, Rumuni, Rusini, Hrvati, Romi, Ukrajinci: da budemo građani Vojvodine i državljani Republike Srbije. A pre svega, da budemo ljudi i negujemo ono što jeste istorijska, kulturna, civilizacijska odrednica Vojvodine: otvorenost, tolerancija, dijalog kultura – započinjemo rečenicu na jednom, a završavamo na drugom jeziku. I svi se razumemo. Jer mnogi ljudi umiru, a da ih ne pamtimo po njihovim imenima i poreklu, već pre svega po njihovim delima. Ponosan sam na Vojvodinu i na sve ljude dobre volje, koji su doprineli izgradnji Vojvodine - široke i tolerantne. Iz te široke i tolerantne Vojvodine poslata je i prva razglednica u svetu 11. maja 1871. godine. I pored čitko ispisane adrese, dugo je lutala i vratila se u Vojvodinu. Ponosan sam na Vojvodinu koja je dobra, prava adresa za sve ljude dobre volje koji žive jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.