Radikalna aktualizacija

Od kompetentnih kritičara po pravilu svrstavan u komediografski deo Šekspirovog opusa, “Mletački trgovac” zapravo nije ni istinska komedija, ni prava drama. Iako sadrži elemente i jednog i drugog žanra, on još manje spada u tragikomedije kako ih danas shvatamo. Za njega se pre može reći da je komad u kojem su u renesansnom maniru spojene u labavu dramsku celinu tri ili četiri što komične, što tragične priče o tome kako je Lorenco oteo DŽesiku, kako su na nametnutom ispitu propali Porcijini prosci, kako je ona, prerušena u sudiju, uzela svom mužu prsten koji mu je dala kao zalog večne ljubavi, kako se izjalovila Šajlokova osveta.

Tu nedoumicu, koja se svodi na pitanje šta je s žanrovskog stanovišta Šekspirov komad, reditelj Egon Savin je u svojoj predstavi radikalno razrešio time što ga je maksimalno aktualizovao, naravno na tematskom planu. Premda je za pozornicu događaja uzeo Tabačkov izvanredan scenografski opis Venecije kakva je ona odvajkada, ne prizor s razglednice nego sliku njene veličanstvene, tajanstvene trošnosti koja večno traje, on je, uz pomoć slikovitih kostima Kristine Ignjatović, ali i aluzija nenasilno izvedenih iz Šekspirovog teksta, situirao radnju u rane tridesete godine prošlog stoleća, u Italiju nad kojom se nadvija senka dolazećeg fašizma, koju truju rasizam, ksenofobija, nasilje i izigravanje zakona. I tako je, sledeći Hamletovo upustvo da pozorište mora da pokazuje “svom veku i slici i prilici vremena njihov oblik i otisak” stvorio predstavu iz koje snažno progovara protest protiv antisemitizma, gde je pre svega naglašena Šajlokova lična, ljudska drama.

Iz toga prirodno proizlazi da se kao jedini glavni junaci u predstavi nameću Šajlok i Antonio, dva oštro suprotstavljena antagonista. S druge strane, i Porcija, koja je transformisana u transvestita, koga s prefinjenošću i engleskom elegancijom igra Dragan Mićanović, i svi drugi koji su s njom direktno povezani u zbivanjima, u mnogome su potisnuti u pozadinu, ne podstiču u dovoljnoj meri razvoj komičnog aspekta zapleta. Zauzvrat, reditelj je omogućio da središnji likovi u predstavi budu efektno i reljefno oblikovani.

Tako, u tumačenju Irfana Mensura, Antonio liči na preko noći obogaćenog gangstera, koji se pretvorio u frivolnog parazita s hedonističkim crtama u karakteru. A još ubedljiviji je Predrag Ejdus u ulozi Šajloka. Za njega, Šajlok nije ni komičan, ni groteskan, ni zao lik, već je naprosto ponižen, ozlojeđen čovek, spreman da sklopi faustovski ugovor i sa samim đavolom da bi povratio samopoštovanje i izgubljeno dostojanstvo, da bi sebe pravičnije vrednovao. U suštini, on jednostavnim glumačkim sredstvima, s iskrenošću koja nikad ne prelazi u patetičnost, otkriva nadanja i klonuća, nemoć i bes, jad i čemer osobe ugrožene od spoljnjeg sveta, ukratko magnetske oluje što besne u Šajlokovim grudima.

Ali, ta pojedinačna, pa ipak i toliko tipična drama, a s njom i ova predstava u celini, nemaju pravu kulminaciju. Do toga dolazi zbog toga što se Šekspir u finalu “Mletačkog trgovca”, u petom činu, više ne bavi Šajlokovom sudbinom, što se umesto toga usredsređuje na opisivanje sitnih bračnih zađevica u Porcijinom intimnom krugu, koje se, u saglasnosti s renesansnim komedijskim obrascem, srećno okončavaju. A taj obrt je u suprotnosti s onim što smo pre toga gledali, na čemu je reditelj do tada neprestano insistirao.