Udbina atomska bomba

Jovo Kapičić je bio učesnik i svedok mnogih važnih događaja posebno u prve dve decenije Titove Jugoslavije: hapšenje Draže Mihailovića, podizanje Golog otoka i upravljanje tom „ustanovom“, pokušaj Jugoslavije da proizvede atomsku bombu do kontrole umetnika i diplomatskih predstavnika. NIN objavljuje najzanimljivije izvode iz upravo objavljene knjige novinarke Tamare Nikčević. Zašto je formirana Atomska komisija? Na ideju da formiramo Komisiju za atomsku energiju došli smo nakon sukoba sa SSSR–om. Čija je to bila ideja? Naša, rukovodstva države. Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Boris Kidrič su organizovali sastanak na kome je donesena odluka da se formira tzv. atomska komisija. Osim Rankovića, koji je bio na njenom čelu, Komisiju su činili Boris Kidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Pavle Savić i Dragiša Ivanović. Cilj je bio da se napravi institut i da se iz inostranstva dovedu stručni ljudi, inženjeri… Odobrena su velika novčana sredstva i pružena bezrezervna pomoć. Iz Francuske je doveden profesor Valen, naučnik i ekspert za tu vrstu posla. Šta je bio vaš zadatak? Bio sam zadužen za bezbjednost.(…) Zašto je uopšte Jugoslaviji bila potrebna atomska bomba? Ako su atomsku bombu imali Rusi i Amerikanci, morala je imati i Jugoslavija! (…) Dobio sam zadatak da nađem uran. Kako - da nađete uran?! Boris Kidrič mi je dao zadatak da do sledećeg sastanka Komisije saznam postoji li u našoj zemlji nalazište urana. To se nije moglo pouzdano utvrditi bez Gajgerovog aparata, a njega je, kako mi je objasnio akademik Pavle Savić, bilo moguće kupiti u Americi. (…) Luki Vučiniću, mom udbašu, dao sam torbu u kojoj je bilo 300.000 dolara i poslao ga u SAD, kod jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, Vlada Popovića. “Pitaj Vlada gdje možeš da kupiš taj Gajgerov brojač” – rekao sam. Zašto je nosio toliko novca? Pa, da bi kupio aparat! Nijesmo znali koliko košta, a bilo bi opasno da smo počeli da se raspitujemo okolo. Vučinić je iz Beograda najprije stigao u Berlin, odakle je trebalo da otputuje za Vašington. Slovenac, Vitko Klaj, bio je naš predstavnik u jugoslovenskoj trgovinskoj misiji u Berlinu… Udba je imala trgovinsku misiju?! Nije to baš bila trgovinska misija… Klaj je bio predstavnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, koje je, pored operativnih zadataka, vodilo ekonomske poslove za sebe… Kako to mislite – za sebe? U pitanju je bila ekonomska djelatnost pomoću koje smo punili budžet, gradili stanove za naše radnike… Kakva “ekonomska djelatnost”? Sačekajte! NJemačka je bila zemlja u kojoj se moglo na lakši način doći do sredstava, baviti se različitim trgovinskim kombinacijama. (…) Bilo je haotično doba, odmah nakon rata, 1952… Klaj nije imao firmu, tom vrstom privredne djelatnosti se bavio kao pojedinac… (…) Ako je imao 1000 maraka Zapadne NJemačke, otišao bi u Istočni Berlin i za taj novac bi dobio tri puta više. To je bila… To je bio – šverc! Bila je to razmjena kursa marke. Novac je uplaćivan u Udbin fond, iz koga smo gradili stanove, ljetovališta za naše radnike, koristili taj novac za stvari koje nijesmo mogli raditi preko državnog budžeta… Koje stvari? Svoje doušnike, na primjer, nijesmo mogli da platimo tako što bismo ih stavili na zvanični spisak ministarstva finansija. Ko bi na to pristao?! Zato smo morali da imamo sopstvena sredstva iz kojih bismo… Plaćali špijune?! Nazovite kako hoćete. Zahvaljujući sličnim poslovima, Udba se sama izdržavala. Ako su svote bile veće, veća je bila i zarada.(…) Kada je Luka Vučinić stigao objasnio je Vladu Popoviću zašto je došao, ovaj nije mogao da vjeruje. “Donio si tolike pare da bi kupio Gajgerov aparat?!” – čudio se. “Znaš li da to ne košta više od stotinu dolara”?! Eh, otkud bi znao! TEŠKO ĐILASU, ALI TEŠKO I NAMA! Đilas je bio neposredan čovjek, često prijek i ljut, a ponekad srdačan i prostodušan kao dijete. Poslije rata, Đilas je bio jedan od četvorice najvažnijih ljudi u državi. Crna Gora se dičila Đilasom sve do tog prokletog teksta u Novoj misli. (…) Anatomija jednog morala? Tako je! U Novoj misli se pojavila Anatomija, u kojoj nas je Đilas ne samo kritikovao, nego i uništio! (…) Đilas nije direktno pominjao Tita, ali je napao novu klasu, naš dvostruki moral, licemjerje, privilegije koje smo prihvatili… Prerano… Početkom šezdesetih, kada sam postavljen za ambasadora u Švedskoj, legendarni socijaldemokrata i predsjednik švedske vlade, Tage Erlander, rekao mi je: “Kakva šteta za Đilasa! NJegovim odlaskom, Jugoslavija je mnogo izgubila. Đilas je trebalo da ostane i pokuša da mijenja sistem iznutra.” Kako ste reagovali kada ste pročitali Đilasovu “Anatomiju”? Bio sam zapanjen. Dao sam i ženi da pročita. Sjutradan me je pozovao Ranković. “Jova, jesi čitao poslednji Đidov tekst?” “Nijesam, druže Marko” – rekao sam za svaki slučaj – “ali ga je pročitala moja žena”. “I? Šta kaže?” – interesovao se Ranković. Rekao sam da nije zadovoljna onim što je pročitala. “E, nisam ni ja!” – jedva je dočekao. Vidio sam da je ljut, ali sam se negdje ipak nadao da je Đilas napisao tekst uz neku vrstu podrške ili dozvole partijskog vrha. Međutim, Ranković mi je na licu mjesta, jednom rečenicom razjasnio stvar: ”Teško njemu, ali teško i nama!” Sa Andrićem po Nobelovu nagradu Bili ste ambasador i kada je Ivo Andrić 1961. dobio Nobelovu nagradu? Pratio sam ga u Stokholmu kada je primao Nobelovu nagradu za književnost. Prije nego što je stigao, poslao mi je pismo i zamolio me da ga obavijestim o protokolu… Za tu priliku, sebi sam bio kupio smoking. Moj prijatelj, ambasador Velike Britanije, takođe je nosio smoking. Međutim, nije mi se svidio. ”Kako to izgledaš?!” – kritikovao sam ga. “Nijesi morao da dođeš u tom izgužvanom smokingu. Nije valjda da nemaš bolji?” “Gospodine Kapičiću” – pogledao me je začuđeno - “ovo je smoking koji sam naslijedio od svog đeda”. Kakva bruka! – pomislih. Bolje da sam ćutao. A moj je đed čuvao ovce. Kakav je utisak Ivo Andrić ostavio na vas? Bio je fin, malo zatvoren, ali uljudan, uglađen čovjek. Kasnije, u švedskom univerzitetskom centru Upsala, Andrić je održao sjajno predavanje. Nakon toga, studenti i profesori su postavljali pitanja. Odgovarao je na jeziku na kome mu je postavljeno pitanje. Na kraju i na poljskom. “Ja sam poljski đak” – objasnio mi je. “Učio sam i u Krakovu.” Koliko dugo je Andrić boravio u Švedskoj? Nekoliko dana. Kada je odlazio, pitao me je šta bi mogao da pokloni ljudima koje mu je švedska vlada odobrila kao pratnju. „Nešto što je trajno“ – predložio sam. Zamolio sam atašea za štampu, Slovenca, koji je tih dana dobio sina i dao mu ime po Andriću, da mu pomogne prilikom kupovine. Usput, Andriću sam predložio da kupi poklon i za tog tek rođenog dječaka. Andrić se u ambasadu vratio sa nekakvim kristalom za pratioce i aluminijskim tanjirom sa kašikom i viljuškom za dječaka. Ovo posljednje nije vrijedilo ni dva dinara! Bio je veliki čovjek, ali i veliki škrtac. Priredili ste prijem u ambasadi povodom dodjele Nobelove nagrade? Jesam, naravno. Bilo je fantastično. Pored mene je za stolom sjedio najstariji član Nobelovog komiteta. “Zašto je Andrić, a ne Miroslav Krleža dobio Nobelovu nagradu?” – pitao sam ga. “Krleža je” – odgovorio je, “veliki, kosmopolitski pisac, a u Evropi takvih ima. Andrić je veliki nacionalni pisac koji je opisao svoj narod i zato je dobio Nobelovu nagradu”. (…) Negdje uoči Brionskog plenuma, 1966, pozvao me je Vlado Popović, čovjek od Titovog velikog povjerenja i rekao mi da Stari želi da me vidi. Nijesam ni slutio šta se sprema. Tito me je primio u svom salonu. Šetao je gore–dolje, bio vidno uznemiren. „Sjedi, Jova“ – progovorio je konačno. „Znaš li zašto sam te pozvao?“ Nijesam imao pojma. „Znaš li, Jova, da Ranković sprema državni udar?“ Bio sam šokiran. „Druže Tito, ne mogu da vjerujem! Da li je moguće da Aleksandar Ranković vama nešto sprema?! Jeste li sigurni?“ „Siguran sam, Jova, siguran“ – nastavio je Tito. „Hajde u moju spavaću sobu da vidiš kako mi je postavio uređaje ispod kreveta!“ Jeste li otišli? Nijesam. Odbio sam da uđem u Titovu spavaću sobu, objasnivši da mu vjerujem na riječ i da mi nijesu potrebni dokazi. Bilo bi opasno da sam pokazao da mu ne vjerujem. A i ne bi bilo ni fer. Zašto je Tito baš vas pozvao? Zato što sam radio u Udbi i zato što je u mene imao povjerenja. “Druže Tito, ako ste me pozvali da vam dam savjet, najprije moram da kažem da sam spreman da za vas poginem kada god to od mene budete tražili” – rekao sam uzbuđeno. “Ali, mislim da treba da razmislite o nekim stvarima. Znate da je Aleksandar Ranković Srbin koga srpski komunisti veoma cijene i poštuju. Ne znam kako će to Beograd da primi. Drugo, siguran sam da nikada nije postojao Srbin koji vas je cijenio, volio i poštovao kao naš drug Marko. I treće, u inostranstvu će, bojim se, biti postavljeno pitanje – zašto se ponovo cijepa jugoslovensko rukovodstvo?” PRISLUŠKIVANJE Kako je Tito na to reagovao? Slušao je. Rekao sam i da mislim kako bi trebalo organizovati partijski plenum na kome bi sve ove stvari bile raspravljene. “Ako Ranković na tom plenumu bude tražio vašu smjenu” - kazao sam – “onda odluku treba prepustiti plenumu, a ne vama lično. Oni će biti odgovorni za posljedice. Vi ste, druže Tito, isuviše značajna ličnost da bi pred istorijom rizikovali makar jedan pogrešan potez”. (…) Nakon nekoliko dana, Tito me je ponovo pozvao. Sastanku održanom u bašti Titove vile, osim nas dvojice, prisustvovala je i Jovanka Broz. Razgovarali smo o ljudima u Udbi: ko su, na koga se može osloniti i, ako je zaista krenula neka zavjera protiv Tita, ko bi sve u to mogao biti uključen... Dao sam mu kadrovsku strukturu službe. Tito se složio da određeni vodeći ljudi mogu da ostanu na svojim mjestima, ali je dodao da će neki morati da ih napuste. Da li se Jovanka uključivala u razgovor? Nije. (…) Da li je Aleksandar Ranković zaista prisluškivao Tita? Tito je tvrdio da jeste. Ne znam… To niko ne zna. Lično mislim da nije. Zašto je onda Tito tako nešto tvrdio? Nije mi rekao odakle mu takve informacije. Oslanjao se na postojanje prislušnih aparata u spavaćoj sobi, kabinetu... To je stvar koja nikada nije dokazana. (…) Jeste li Rankovića nekada kasnije sreli? Ranković je odjednom nestao iz javnosti, potonuo. Sreo sam ga u beogradskom hotelu Metropol. On i Slavka su sjedjeli za stolom. Pozdravili smo se, izljubli. Htio sam da mu kažem o čemu sam razgovarao sa Titom. “Nemoj da trošiš riječi” – prekinuo me je. “Sve znam, Jova, i hvala ti do groba. Znao sam da si dobar čovjek na koga se mogu osloniti”. Kada je 1983. umro, otišao sam u kuću porodice Ranković. Familija je govorila da neće dozvoliti da se od te sahrane pravi cirkus. A napravljen je... Po zvaničnom izvještaju Udbe, 108.000 ljudi je prisustvovalo sahrani! Porodica je htjela da ga sahrani u Draževcu, selu odakle je Ranković poticao. Zamolio sam Slavku Ranković da sačeka, da razmisli; rekao sam joj da je njen suprug bio veliki čovjek i da Politika o Aleksandru Rankoviću ne bi tako pisala da je u tadašnjem srpskom rukovodstvu postojao negativan odnos prema njemu. Sjutradan je odlučeno da se napravi veliki pogreb, a general u penziji, Mutapović je određen da se sa Aleksandrom Rankovićem oprosti u ime Saveza boraca. Bilo mi je žao što mene nijesu odredili. „LEKO, LEKO!“ - SKANDIRANJE MRTVACU Prisustvovali ste sahrani? Naravno. U jednom trenutku, ogromna masa okupljenih je počela da skandira mrtvom Rankoviću. Začuo se strahoviti huk: Leko, Leko, Leko... Jezivo! Bila je to demonstracija. Srbi su Rankovića smatrali spasiocem. Bio je simbol. Čega? Srpskog nacionalizma? To se kasnije nadogradilo. Da li je Ranković bio nacionalista? Ranković je prije svega bio komunista. (…) Tačno je da se zalagao za centralizam, ali ne mislim da je bio nacionalista. Kasnije je proglašen nacionalistom. Kao istorijsku ličnost, kako ga ocjenjujete? Za naše vrijeme, za onaj sistem, Ranković je bio dragocjena ličnost. Nije bio obrazovan, nije se bavio teorijom države i društva, ali je bio komunista, antifašista, partizan, časna i poštena ličnost, prijatelj ljudi.(…) Do danas je ostala priča o navodno nerazjašnjenim okolnostima pod kojima je, u decembru 1964, poginuo srpski predsjednik vlade, Slobodan Penezić Krcun. Postoji li tu neka misterija? Nema nikakve misterije. Krcun Penezić je bio visoki srpski kadar, čovjek od ogromnog povjerenja, hrabar i relativno mlad. Bio je sin kafedžije iz Užica. Umio je da bude plah i prijek, znao da popije. Volio je da istakne da je „Srbenda“, malo zanosio na nacionalizam, ali na to niko nije obraćao pažnju. Tog dana je bio krenuo na put sa pukovnikom Lazarevićem, mojim pomoćnikom zaduženim za Beograd. Naišli su na klizište, sletjeli sa ceste i, pri punoj brzini, udarili u drvo na livadi pokraj puta. Priče da je Udba ubila Krcuna su laž i neistina. Kome je toliko smetao Krcun Penezić, pa je odlučio da ga likvidira?! To su gluposti! (Kraj)