Detinjci

Nekako, baš, uoči Svetog Nikole, ostao sam bez rakije, moj Srbine! Kako li mi se to desilo! A imao sam kruškovaču iz Slankamena, „palinku“ iz Subotice, te lozovaču iz donjeg, hoću reći, svinjskog Srema, od kuma iz Šuljma, pa šljivovicu iz Kosjerića, klekovaču sa Zlatibora... Stojim, tako za Svetog Nikolu ispred praznog kredenca, blago očajan, kao paša usred praznog harema, kao Zevs na opustelom Olimpu, zaraslom u korov. I, ajd, šta ću, udri po „DŽoniju Šetaču“, A odvikao sam se, brale, od te uvozne daskovače, srce mi od nje skače, a u potiljku počnu da mi zuje neki milosrdni anđeli, tako mi je bilo i pre nego što su nas bombardovali. I da li od „DŽonija Šetača“ ili od snežne mećave, zevajući u crni dim iz Centralnog zatvora, naviru mi ružne uspomene sa Nikejskog sabora. I sada, kada vam je prošla nikoljdanska slava, ajde da vam kažem ko je bio sveti Nikola. Na Saboru je o nikejskim dogmama odlučivalo dvanaest episkopa, a predsedavao je, to valjda znate, rimski car Konstantin, inače, rodom iz Niša, Predsedavao je, ali pravo glasa nije imao. I kada je počelo da se glasa o bezgrešnom začeću, vaskrsenju, svetom trojstvu i ostalim nikejskim besmislicama, tu bude nerešeno: šest prema šest! Naravno da sam glasao protiv dogmi zbog kojih nam se, i dan-danji, Jevreji iza leđa rugaju, a muslimani nas otvoreno preziru. E, tada je episkop Nikola na mene skočio, za bradu me jednom rukom uhvatio, a drugom šamarao, šamarao, dok sam mu se u lice smejao, ja, Jovan, episkop iz Kalkute, hoću reći, iz Indije. I pošto je od Nikejskog sabora nastala lakrdija, opšta tuča i smejurija, car Konstantin je prekinuo Sabor. Te noći su mene, navodno, lepo ubili i pored nikejskog groblja me kao psa sahranili. Mada, kao što vidite, još sam živ i posle toliko vekova, i, evo me, stanujem u telu kolumniste najuglednijeg srpskog njusmagazina. Dakle, sutradan je na Saboru ponovljeno glasanje, i, sa šest prema pet, izglasane su nikejske dogme, dogme jedne krajnje „neprirodne“ vere kojoj nema ravne na Zemljinom šaru. K. G. Jung skoči sa indijskog tabureta, pa aplaudira krupnim šaketinama: “Bravo, dečače, bravo! Prosto sam zapanjen kako si regresivnom terapijom ovladao! I to, uz viski, i bez dubinske hipnoze stigao si, čoveče, do najveće tajne bele gnoze!“ Ali, Jung je surov guru: čas te digne u nebo, čas ti ga, da prostite, surdukne: “ Pola Beograda slavi Svetog Nikolu, a pola u goste ide! I da li je moguće da tebe, u ovom gradu, eej, niko na slavu nije pozvao!“ Tu sam tvrda srca bio, pa sam mu odbrusio: “To ne znači da neće biti slavske trpeze! Jer, nas, Srbe staroverce, drži to što, umesto Svetog Nikole, slavimo Detinjce!“ Moj guru zinuo, šta ćeš, Švajcarac, pa ne zna šta su Detinjci, pa, ajd drži-prži, objašnjavaj da je to drevni srpski običaj kada, u dan kratkodnevice, postaje, bar, za jedan minut duži. Tada roditelji vezuju svoju decu, za nogu od stola, stolice, kreveta... Vezuju se deca debljim konopcem, kaišem, gajtanom, da ne bi dete „od kuće, tek tako, odbeglo“. A da bi se dete odvezalo, razdrešilo, mora, od svoje godišnje ušteđevine, da pruži neki poklončić roditeljima i da se tako „odreši“, odveže od nogara. U stvari, dete se tako još više za roditeljski dom veže. Eto, zato sam sa Biljanom, pred Jungovim očima, vezao Sašku za nogu teškog stola od tikovine, pa ako se, jednog dana, stigne i do Vimbldona, da se seća kućevnih odricanja, da se seća na Detinjce iz davne 2009. godinice. E, sad, hrišćani su, naravno, sve obrnuli, oskrnavili. Deca su se, za Detinjce, sve manje vezivala, i, evo ih, danas, gde hrle i, mimo praznika, hipermarketima, tim pogubnim potrošačkim jaslama! I, ne lažimo se više: deca su nam postala, dozlaboga, razmažena, pa i samoživa, a roditeljski dom postao im je, bajo, poslednja rupa na svirali! Kada sam Jungu, uz skivi, održao predavanje o Detinjcima, Biljana je na sto iznela, prvo, fazaneću supu, od fazanke koja je u lonac „doletela“ iz Kleka. Posle smo prešli na fazaneći rinflajš sa sosom od višanja, pa na musaku i salatu od slatkog kupusa, pa uz vino, jelo se i malo sjeničkog sira. Za desert je Biksi spremila, u čast Junga, švajcarski kolač; nešto što najviše liči na naše tufahije, ali sa manje oraha, a više šlaga i pudinga, a sve to traži puno, puno Nikolinog vina... Uh, za Detinjce sam se tako udesio da sam, jedva, do beržere stigao. A kada sam zahrkao, jasno sam glas moje Crne iz Vrčina čuo: “I ja sam za Detinjce moje mačiće u šupi za repiće vezala ne bi li me moja dečica dočuvala.