Klima i oseka

Afričko pleme Masai, kojem je poslednjih godina zbog suša izazvanih klimatskim promenama uginulo pet miliona grla stoke, imaće jako malo razumevanja za nesposobnost lidera najrazvijenijih i najmoćnijih država sveta da tokom netom završenog vašara taštine u Kopenhagenu pronađu zajednički jezik oko opstanka planete. Još jedna šansa da počnu da se krpe klimatske rupe nastale mahom zbog gluposti i pohlepe, propala je zbog politikantstva Sjedinjenih Američkih Država, Kine, i šačice drugih država, ali i zbog činjenice da većina stanovnika planete jednostavno ne uspeva da zamisli u kojoj će meri katastrofalan biti nastavak tih promena. Kako stvari stoje, velika većina neće mnogo čekati da na svojoj koži oseti ono što se Masaima dešava u ovom trenutku. Istovremeno, Ujedinjene nacije, kojima nekako po inerciji pripada pravo da organizuju ovakve događaje, još jednom su pokazale sve slabosti da pokrenu beskrajno složene mehanizme odlučivanja, pa će, osim borbe protiv klimatskih promena, i svetska organizacija, možda, postati predmet reformi. Moguće je da će se Amerika odlučiti za borbu na već više puta oproban način, pa će, posle Iraka i Avganistana i na Sunce poslati 30.000 vojnika. Dok se stanje ne stabilizuje. Ili će se, pak, odlučiti na lakši put pa će temperaturu smanjiti tako što će sa Farenhajta preći na Celzijuse. Suštinski, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso i švedski premijer Fredrik Rajnfelt su, posle silnih pregovora, bili prinuđeni da blok evropskih država ubeđuju da je za postizanje sveobuhvatnog dogovora, negde u budućnosti, neophodno da se prihvati sporazum iz Kopenhagena, iako je taj dokument daleko od savršenog, u najmanjoj meri na način na koji je to bio onaj potpisan u Kjotu i oko čijeg su se tumačenja, sve ovo vreme, lomila koplja nazovistručnjaka. Tanak dogovor postignut je, nekako neočekivano, posle više dana bezuspešnih pokušaja SAD i Kine da ispeglaju opasno različite pozicije i svega nekoliko sati pre zatvaranja aerodroma u Vašingtonu. „Usred složenih pregovora stigla mi je SMS poruka da smo već završili... Obami se žurilo kući jer su zatvarali aerodrom u Vašingtonu”, objasnio je švedski premijer, rekavši, ipak, da je Barak Obama bio veoma konstruktivan i da su njegovi ustupci predstavljali osnovu na kojoj je, kasnije, postignut i ovakav sporazum. „Čitav proces je bio prava noćna mora”, rekao je britanski ministar za ekologiju Ed Miliband, koji je, ipak, pohvalio Brazil, Indiju, Južnu Afriku, Kinu i Japan, kao države koje su i pre početka pregovora predložile ograničenja emisija štetnih gasova. Kritičari „ispraznog” sporazuma iz Kopenhagena, pak, tvrde da su SAD i Kina uspele da pridobiju Indiju, Brazil i Južnu Afriku i ostave ostalih 188 država da lamentiraju nad zlom sudbinom i na kraju prihvate dokument takav kakav jeste. Miliband je, u krug krivaca, uključio i zemlje u razvoju koje, očigledno, ne žele da postanu deo obavezujućeg sporazuma, što će i nastavak pregovora o ovom osetljivom problemu učiniti veoma složenim. Najveći problem predstavlja činjenica da je Evropa, koja je želela da sopstvenim primerom motiviše ostatak sveta na put kojim bi, valjda, valjalo ići, izgubila lidersku poziciju pošto je taktika Brisela propala i ostavila ga, skoro, bez uticaja u nastavku dogovaranja. Još nezadovoljniji bili su lobisti evropske industrije - uticajni „Biznis jurop” smatra da rezultati samita, suštinski, ne predstavljaju osnovu za eventualno globalno delovanje u budućnosti, što će, rezultirati premeštanjem evropske industrije u druge, manje regulisane, delove sveta. Stručnjaci, koji su se poslednjih decenija najozbiljnije bavili problemom klimatskih promena, poput DŽejmsa Hensena, naučnika Godarovog instituta za svemirske studije NASA, smatra da je samit u Kopenhagenu toliko loše vođen od samog početka priprema, da je čak i dobro što je propao. „Pristup celom problemu je bio toliko suštinski loš da je bolje da se situacija još jednom proanalizira... Da je predložen još jedan dokument poput onog u Kjotu i da su se svi dogovorili oko toga, protekle bi godine u pokušajima da se odgonetne šta sve to u stvari znači, kakve su obaveze i kakvi mehanizmi”, smatra Hensen, jedan od prvih naučnika koji su upozorili na problem globalnog zagrevanja. Hensen je predloženi sistem kontrole zagađenja uporedio sa oprostom greha u organizaciji Katoličke crkve u srednjem veku. „Grešnici su plaćali sveštenicima za iskupljenje. Sistem je bio apsurdan ali je odgovarao obema stranama. Danas imamo razvijene zemlje koje ne žele velike poremećaje u poslovanju i zemlje u razvoju kojima treba novac, koji, opet mogu da dobiju prodajući svoje kvote za zagađenje”, smatra Hensen. Ipak, neke države bile su znatno otvorenije u kritikama skoro nikakvih rezultata samita, pa je Aisai Lelenija, premijerka Tuvalua, ostrvske države koja će jednostavno potonuti ukoliko se na neki način ne zaustavi sadašnji nivo podizanja nivoa mora, rekla je da se čitav skup sveo na „zakulisne dogovore nekolicine odabranih”. Iako su pripreme za ovaj skup trajale čitavu večnost, pa se moglo očekivati da će samit u Kopenhagenu predstavljati samo svečanost upriličenu kako bi se pioniri borbe protiv klimatskih promena zajedno koji put uslikali, stvari su se kretale u sasvim drugom pravcu, pa „prazan” dokument ne nudi nikakva rešenja vezana za smanjivanje emisije štetnih gasova, kao ni konkretnu pomoć državama u razvoju, a najmanje od svega ne donosi ama baš nikakvu odgovornost svežim industrijskim gigantima poput Indije i Kine. Tako je, suštinski, propala prilika da se pokrene zajednička akcija „kroćenja” klimatskih promena, pa se samit u Kopenhagenu, bez preteranog razmišljanja, može nazvati neuspehom, mada su stručnjaci svih profila, a najviše političari, unapred bili spremni da ga proglase za istorijski. Još tragičniji podatak predstavlja činjenica da je svetskim državnicima bilo potrebno ravno 17 godina beskonačnih pregovora, ideoloških debata i svakojakog inog političkog manevrisanja da bi se, ponovo, našli u situaciji da odlože odluke koje su neophodne i koje će čovečanstvo sve više koštati kako vreme bude odmicalo. Dakle, od svetskih lidera se očekivalo da se dogovore o načinima na koji će globalno otopljavanje biti ograničeno na dva stepena do 2050. godine, što bi, u principu, predstavljalo donekle zadovoljavajući dogovor. Optimisti su se nadali i dogovoru o smanjivanju emisije štetnih gasova za 80 odsto u istom periodu, sa eventualnom mogućnošću da se pronađe i međustepenik i veže za 2010. godinu. Umesto toga, dogovoreno je da se otopljavanje ograniči na dva stepena Celzijusova, ali bez jasnih naznaka do kada. Propast Kopenhagena apsolutno će najviše pogoditi onih 150 i kusur država koje su čekale dogovor velikih i čiji će izostanak prvi osetiti najsiromašniji, poput nešto ranije pomenutih Masaija. Stručnjaci smatraju da će najsiromašnije države, zavisno od geografskog rasporeda, biti pogođene jezivim sušama ili nevremenima praćenim poplavama, dok će topljenje glečera milione ostaviti bez pitke vode ili, kao u slučaju, Tuvalua, bez domovine. Ni visokorazvijene države neće biti pošteđene, ali će novcem, ipak, na neki način uspeti da smanje štetu. Debakl samita u Kopenhagenu je, takođe, i debakl Baraka Obame, koji je tvrd američki stav omekšao samo obećanjem da će siromašnim državama pomoći u prevladavanju problema koje prouzrokuju klimatske promene, pa bi već za desetak godina, taj fond trebalo da iznosi čitavih sto milijardi dolara godišnje. Ili, kako je to objasnila američka državna sekretarka Hilari Klinton, „dosta je to para”. Ni ona ali ni Obama nisu ni pokušali da nagoveste koliko će Amerikanci učestvovati u procesu prikupljanju tih „dosta para”, ali se naznake koliko Vašington ozbiljno shvata čitav proces mogu pronaći u drugom delu kopenhaškog dokumenta, u kojem se navodi da će SAD najpogođenijim državama udeliti 3,2 milijarde dolara u naredne dve godine. Poređenja radi, EU će izdvojiti 10,6, a Japan čitavih 11 milijardi dolara. Takav nastup Amerikanaca, svakako, nije za čuđenje jer Vašington, još od prvog ovakvog susreta upriličenog 1992. godine u Rio de Žaneiru, slovi za glavnog kočničara ozbiljnog globalnog pristupa problemu klimatskih promena, ali je Kopenhagen interesantan pre svega jer su Amerikanci sada uzeli za pravo čak i da kritikuju sporazum, za čiji su sadržaj u potpunosti odgovorni. Ništa bolje nisu nastupile ni nove industrijske sile, poput Kine, koja već treću godinu zaredom nosi titulu najvećeg svetskog zagađivača, pošto je Peking pokazao mnogo više interesovanja za kratkoročne finansijske pokazatelje nego za dugoročnu dobrobit čovečanstva. Posle suštinskog kraha samita u Kopenhagenu, Kina se našla na meti kritika jer je, odbijanjem da prihvati međunarodnu kontrolu nivoa zagađivanja, pučkim jezikom rečeno, zabila poslednje klinove u sanduk već mrtvog sporazuma. Na kraju spiska krivaca nalazi se grupa 77 država u razvoju, kojima se takođe spočitava nekooperativnost u borbi protiv klimatskih promena, jer su odbili da podnesu deo tereta posla koji se, kako se god stvari budu odvijale, mora obaviti. Šaron Loremeta, predstavnica plemena Masai, smatra da takva podela krivice, jednostavno, nije pravedna. „Masai ne voze džipove, niti odlaze avionima na odmor, ali mi zbog svega toga trpimo. To je nepravda koja mora biti ispravljena odmah.” Istovremeno, kilavi rezultat susreta svetskih lidera predstavlja potvrdu mišljenja svih onih koji na klimatske promene gledaju kao na proizvod depresivnih naučnika, manijakalnih levičara i senzacija gladnih medija. Politička platforma za spas planete, kako se čini, svodi se na svega dve tačke, akciono i mentalno delovanje, u kome će čovečanstvo istovremeno stisnuti „fige” i snažno se nadati da se apokaliptične prognoze neće ostvariti. Masai će, za razliku od ostatka sveta, morati i da sahrane pocrkalu stoku.