Drugačije

Nedavno je prevedena prva ikada napravljena kompletna stripska adaptacija najpoznatijeg literarnog ostvarenja Antoana de Sent Egziperija (1900 - 1944). Naš izdavač je pokazao, ne samo primernu ažurnost (prošla je svega godina dana od francuske premijere kod „Galimara”), već i visoku profesionalnost u tehničkoj realizaciji: vrhunska štampa u punom koloru, najbolja hartija, tvrd povez, prišiveni tabaci, velik format... Stvari nešto drugačije stoje sa utiscimao rezultatima samog Sfarovog stripovanja. Naime, odmah je bilo jasno da će, s obzirom na to da je reč o jednoj od najprevođenijih knjiga u svetu, delu čiji sadržaj i likove, neposredno ili posredno, do detalja poznaju stotine miliona ljudi, o ostvarenju koje je bilo povod nebrojenim analizama, esejima i studijama, dakle, da će projekat izazvati najveću moguću pažnju svetske javnosti. Nema nikakve sumnje, popularnost izvornog dela je i kod nas ogromna, a recepcija konstantna i sveprisutna. Niko od ljubitelja „Malog princa” neće odoleti da, ako već ne kupi, a ono bar ne zaviri u ovu nesumnjivo raskošnu stripovanu knjigu. Siguran sam i da će susret izazvati pomešane emocije. Autor se, što je za pohvalu, u najvećoj meri držao redosleda događaja i toka radnje iz izvornika. Nema potrebe da se detaljnije prepričava svima znan sadržaj o dečaku koji se niotkuda pojavljuje u afričkoj pustinji i pridružuje prinudno sletelom pilotu pokvarenog aviona, opisujući mu svoj život na maloj planeti, pri tom razmenjujući misli sa avijatičarem. No, predznanje je potrebno. Naime, bez njega može da nam promakne eliminacija nekih kratkih, a važnih Egziperijevih epizoda, snažnih metafora, kao što je, na primer, ona sa Skretničarem koji ceo život iz svoje kućice usmerava vozove, ali, em sam van njene okoline nigde ne mrda i ne putuje, em pojma nema gde su odredišta tih kompozicija. Nećemo videti ni turskog astronoma koji je otkrio asteroid Malog Princa, što mu niko na astronomskom kongresu na Zapadu ne veruje, sve dok se iz šalvara ne preobuče u pantalone, što’no lepo i poučitelno kažu i neki naši intelektualci: stavi cilindar na glavu, brate, pa pričaj šta ’oćeš! Prvi deo izvornog teksta stripar je, zajedno sa Princom, u priličnoj meri doslovno prizemljio. Sfar sledi narativni tok pisca, ali svojom vizuelizacijom istovremeno ne prati, kao eventualne vodilje, i Egziperijeve izvorne ilustracije, što prikaze prizora Prinčevog „asteroidskog” života, što piščeve vinjete u vezi s razgovorom sa Pilotom (ovan, ovce, Turčin, slonovi, nezaboravni prikaz Princa sa mačem i dugačkim ogrtačem...). čini se i da je stripar u prvoj trećini svog stripa propustio da iskoristi velike mogućnosti razrade Egziperijevih crteža. Na ovom mestu stižemo i do problema „birokratske” forme stripa. Egziperijevi crteži iz knjige imaju sve, samo ne njemu mrske okvire i simetričan raspored. A ceo ovaj strip od 110 stranica (tabli) je sačinjen SAMO od pravougaonih okvira; njih 660 ukupno. Na nekim planetama Egziperijevog univerzuma sada su vanzemaljci (Kralj i Biznismen Račundžija). To možda jeste prihvatljivije i razumljivije novoj „manga/džetiks” generaciji, ali cena postupka je takođe unekoliko gubitak metaforičnosti. U tom smislu, Ruža sada postaje eksplicitno antropomorfna, zgodna devojka u cvetu, kapriciozna koketa koja, opet na taj način, jednu Egziperijevu metaforu profaniše, personalizuje, konkretizuje i pomalo „spušta na zemlju”, ali ne bez izvesnog šarma. Pokriće za ovaj Sfarov postupak može da se nađe u tome što je pisac na nekoliko mesta za Ružu koristio sinonim koji bi mogao da se prevede kao „cvet-lepotica”, pa ona u ovoj vizuelnoj interpretaciji zaista postaje nehajna, lakomislena devojka koja neprestano telefonira, ne obraćajući pažnju na u nju zaljubljenog Malog Princa. Sfarov crtež na prvi pogled nije dopadljiv, ali ga široj javnosti prihvatljivijim čine boje. No, opet drugačiji pristup od Egziperija! Pisac - ilustrator koloriše nijansirano, lavirano, pravi suptilne valerske prelaze, belodano su prilozi nastali svojeručno. Ovde je sve modulirano, ravnomerno kompjuterski obojeno. Sam crtež je pod uticajima različitih stripara, ponajviše kao nekakva neobaveznija verzija pristupa Huga Prata, samo u formi groteskne stilizacije. Neobična kombinacija! Konturne linije su namerno grubo, čak povremeno „aljkavo” izvučene perom, veoma retko četkicom. „Alat” treba uzeti veoma uslovno, jer je sasvim moguće da je sve, ne samo izvođenje kolora, već i crtanje „tušem”, realizovano u nekom kompjuterskom programu u kojem se koriste alati koji oponašaju efekte pera i četkice. Šrafura je, sasvim u skladu sa celokupnim pristupom, gruba, neravnomerna, nezgrapna, samo mestimična i „opora”, ponegde tek naznačena, a ponegde sačinjena od veoma redukovanog broja linija, „nervoznih” grupa crtica ili sitnih „drhturavih” znakova. Crno-beli kontrasti i odnosi masa se postižu ili mestimičnim, snažnim akcentima i gestovima nanetim četkicom, ili masivnim, punim, nepravilnim, valovitim crnim površinama. Celokupan, naravno prividan utisak je da su pred nama tek skice za neki strip koji valja razraditi, „smiriti” i obogatiti detaljima. Nesumnjivo, tu ima neke savremene, grube, sirove poetike, nazovimo je, „najnovija osećajnost”. Iako je pred nama racionalizovana, prilično slobodna, hladna, pomalo od duha knjige distancirana adaptacija, tokom čitanja se stiče zanimljiv osećaj. U početku, zbog svega ovoga postoji izvesno razočarenje, ali kako se odmiče sa upijanjem, privikava se na Sfarov sistem i - strip sve više osvaja. Nema nikakve sumnje ni da je delo na prvi pogled lepo, impresivno, nastalo uz dugotrajno promišljanje, pažljivo određivanje i komponovanje kompjuterski nanetih boja, uz pozadine koje su kolorisane u zavisnosti od vrste aktera na njima, intenziteta dijaloga i raspoloženja likova. Ipak, kako mi se čini, svet će morati još da pričeka na emotivniju, melanholičniju, poetičniju i elegičniju adaptaciju „Malog Princa”. No, kako svaki dan gledamo u kom pravcu ide, bojim se da ćemo se načekati.