„Srećan nam statut“

Pogrešno je rukovoditi se logikom da je identitet etniciteta apsolutan, i kao takav – garant protiv eventualne secesije u nekoj budućnosti. Prosečan građanin, a vidimo i dobar deo političke elite, nažalost ne shvata koliko je ovakav proces realan. A razlog nedavnog raspada državne zajednice SCG upravo beše taj da je „reformatorski“ i „demokratski“ režim bratske nam republike od sredine 90-ih aktivno avansirao, da bi na kraju i uspeo da izgradi jedan novi i jak identitet. (Moramo ga jasno razlikovati od crnogorstva stvorenog na papiru 1943. odlukom KPJ, jer se takvo kod većine naroda ipak podrazumevalo samo kao deo srpskog korpusa.) Dakle, za nekih desetak godina pomoću medija, obrazovanja, propadanja „naučno-istorijskih radova i „otkrića“ dukljanskih kvaziakademika – deo mlađe populacije formirao se dalje od srpske tradicije, istorije, ćirilice, NJegoša, da bi konačno ti „novomontenegrini“ 2006, uz glasove 25 odsto populacije manjina, i delom „verujućih“ u evroatlantske integracije i bolji život – uspeli da prebace magičnu granicu referenduma, za nekih 2.000 glasova. Tako su eto razdvojena „dva oka u jednoj glavi“, a samo 14 godina ranije (na referendumu 1992) narod Crne Gore je devedesetpostotno podržao formiranje zajedničke države sa Srbijom. Čitao sam pre nekih godinu dana, u NIN-u, komentar Čedomira Antića kako se, je li, Crnogorci (više) ne osećaju Srbima i takva činjenica mora da se prihvati. On ipak, kao istoričar, nije mogao ponuditi i kraću analizu za ovakav moderan socioantropološki fenomen. Možda ćemo moći mi, za deceniju-dve, jer deca Vojvodine uskoro će započeti svoja prva slova iz čitanki Nenada Čanka, i njegovih tamburaša... Igor Cvijetanović, Beograd