Konuzin i viršla

Gadno sam se otrovao, ljudi moji! Već sam se video gore, na nebu, i, ne znam zašto, pored Sokrata kome je glave došla kukuta. Setio sam se i Platonovog opisa Sokratove smrti: prvo ga je oblio hladan znoj, a onda su počele da mu se oduzimaju, trnu noge. Te simptome pokazivalo je i moje zgrčeno telo, i, na sve to čujem glas Sokrata: “E, pa dosta si i ti lajao, crni brate!“ Dok mi neki nevidljivi noževi seku utrobu, dok ne znam da li sam na zemlji ili na nebu, počnem da dumam: nije li i mene, kao Sokrata, neko na smrt osudio i otrovao? I, ako jeste, na koga da sumnjam? Da nisu Rusi? Što oni, crni brate!? Eh, što! Pa, na „Košavi“ sam, u nedelju, rekao da je Konuzin Rusima autogol zabio, zato što je počeo da uređuje Srbiju, to jest, da gradi nuklearku. I, malo mi je bilo to na „Košavi“ kod Vanje Bulića, nego sam počeo kod uglednih beogradskih advokata da se raspitujem ima li pravnog osnova da ambasador Konuzin, kao „persona non grata“, bude proteran iz Beograda! Štooo!? Kako što! Pa Konuzinu kao da je malo što je u Beogradu podigao spomenik Puškinu, te hoće, kod Prahova na Dunavu, da gradi rusku nuklearku. A to je, bato, krivično delo! Još 1989. godine, svojeručno sam napisao zakon o moratorijumu na izgradnju atomskih centrala!? I, već bih Konuzinu krivičnu prijavu zviznuo, ali, kažu, ne možeš to stranom ambasadoru. Advokati me ubeđuju da mogu samo da tražim od Bokija Klunija, to jest, premijera Cvetkovića i ministra Vuka Jeremića da Konuzina proglase za „nepoželjnu osobu“ u Srbiji i to „zbog subverzivnog delovanja protiv ustavnog poretka“ i „podrivanja suvereniteta i integriteta države“! Sigurno je stiglo do Rusa šta spremam za Konuzina. I, ajd, šta će, trovanje! A vole Rusi da truju. Setite se samo koliko je dugo ruska tajna policija trovala Raspućina. Dobro, voli da truje i Vatikan. Evo, posle toliko vekova doznajemo da su trovali Dekarta i to na dvoru švedske kraljice. Trovali su ga i na samrti sa arsenom u nafori i to samo zato što nije verovao u „Svetu Tajnu Pričešća“, u evharistiju, a to ti je, brale, da kad se pričešćuješ, ti jedeš, uistinu, Isusovo telo i piješ njegovu krv!? Te ispada, moj bajo, da hrišćanstvo nije samo duhovno, već bukvalno kanibalstvo!? Eto, u tome učestvuješ, i danas 2009. godine, moj pravoslavni Srbine! Elem, Raspućina nisu otrovali, a nisu vredeli ni revolverski hici, pa se prišlo macoli i sekiri, te i u mom slučaju, preporučujem Rusima: manite se arsena, krenite, odmah, macolama i sekirama K. G. Jung, moj švajcarski guru, pućka srebrnastu, patarensku lulu, na indijskom taburetu i gleda u mene kao u zanimljivu budalu. Pa počne da me loži: “Pazi se, moj dečače, da ne uletiš u hroničnu paranoju! A ako si, već, upao u paranoju, onda razmisli: možda te ne truju Rusi, nego ovi iz SPC? Otrovali su i patrijarha Varnavu kada je počeo da razmišlja o unijaćenju, a da neće tebe što Srbe vodiš ka bogumilstvu! Ili su ti otrov u vino Nikolino sunuli ovi Koštuničini, jer, trovali su i nacisti. Mada su ovi Vojčetovi daleko od neonacizma pošto je to jedna ozbiljna pojava koja podrazumeva temeljno studiranje Hajdegera. A Koštunica, kao što znaš, teorijski, nije makao od smušene kritike samoupravnog pluralizma...“ I, sav srećan što sam, eto, još jednom, ostao živ, pustim, pred zoru Boba Dilana, pa se nešto rastužim, i, nije me sramota da pred njim i zaplačem. Ako ću pošteno, sem Dilana i Junga, ja i nemam drugih kućnih prijatelja. Tu Jung počne da me teši: “Ajde ne paranoiši više. Bolje se seti šta si sve prethodnog dana ždrao...“ U taj čas, ošinuše rafali iz „škorpiona“ tamo negde iza FK “Obilića“, blizu Centralnog zatvora, a, možda, i ispred „Sinđelića“, a sneg veje li, veje, koliko da svaka zverka pokaže svoj trag. I, da vidiš, ti rafali me u život vrate, i, počnem da sabiram šta sam sve u sebe, prethodnog dana, uneo: riblje ulje, med, limunada, kafa i rakija, pa mekike i burek na Kaleniću za doručak, a pred ručak, malo hleba, sjeničkog sira i slanine iz Kleka. Za ručak, paradajz čorba, smuđ iz Tise, poklon od Žareta iz Zrenjanina, onda konjski ramstek, štrudla makovnjača i sve to uz Nikolin „šardone“ ovogodišnji i, naravno, njegovo lanjsko „masno“ crno vino. Za večeru sam pravio „bećarac“, pržio šilju i čvrknuo tri „robijaška jaja“ iz Padinske Skele. Da mi nije od tih robijaških jaja, lebac ti se ogadio? Zadremam, pred svitanje, u beržeri, uz „Dekartovu metafiziku tela“. A u snu mi moja Crna iz Vrčina dolazi i ovako me kori: “Ah, moja pusta izelice! Nikakva se zavera tebi ne sprema, ni ruska ni Amfilohijeva! Ti si sebi najveća zavera! I, ajd, što jedeš i neprano grožđe sa pijačnih tezgi, nego si i Saški, eeej, detetu, oteo bajatu rolovanu viršlu! Od te viršle si se i otrovao, aždajo! Tvoji stari srpski bogovi su te za alavost kaznili, a Saleta su od trovanja spasli!“