Bela šengenska lista

Jedna od najlepših vesti koje je čuo građanin Srbije poslednjih godina je nesumnjivo dolazak naše zemlje na belu šengensku listu. To ne znači da smo sada zemlja koja je izjednačena sa državama potpisnicama Šengenskog sporazuma, već da smo zemlja čiji građani sa svojim biometrijskim pasošem mogu od prekosutra, 19. decembra 2009. godine, bez vize da uđu u zemlje Šengena i da u njoj borave tri meseca, bez prava da se u njima zaposle. Iako je prva reakcija na ovu dobru vest bila: „Kog vraga će mi mogućnost ulaska u zemlju Šengena kad nemam finansijskih mogućnosti da u nju otputujem“, daleko je mudrija i dobrostivija izjava jednog starca na televiziji: „Ja ne mogu da putujem, ali se radujem što drugi mogu“. Ta izjava me je podsetila na opasku moje pokojne supruge Maje koja je jednom zapazila, a nas oboje smo generacija koja dobro pamti oskudicu za vreme okupacije i prvih godina posle oslobođenja: „Kad god u samousluzi vidim bogatu ponudu razne robe, evo i danas pomislim - vidi, ima sapuna!, sećajući se dana kad ga nije bilo“. I siromašnom čoveku je bolje da živi u zemlji gde ima robe, nego gde je nema, jer bar ima nadu da će moći da je kupi kad se finansijski stabilizuje. A sad malo reči o Šengenskom sporazumu. Reč je o Sporazumu koji je 14. juna 1985. godine potpisalo pet evropskih država (Belgija, Francuska, Nemačka, Luksemburg i Holandija) na brodu „Princeza Mari-Astrid“ na reci Mozel, pored gradića Šengena u Luksemburgu. Sporazum je predviđao da svi građani države potpisnice mogu u ostale zemlje da ulaze bez vize i da u toj zemlji žive koliko god hoće i u njoj se zaposle. Do danas su postale članice Šengena još dvadeset zemalja Evropske unije. Irska i Engleska, iako su članice Unije, nisu potpisnice Šengena. Ono malo državljana Vatikana može slobodno da ulazi u zemlje Šengena bez vize, kao i građani mini-država Andore, Monaka i San Marina. Belo, volim te belo...