Pomeranje granica

Višemesečna rasprava o Predlogu zakona o tajnosti podataka, po mnogo čemu dalekosežna, okončana je prošle sedmice usvajanjem tog propisa u Narodnoj skupštini. Miljenko Dereta i Miroslav Hadžić, čelni ljudi Građanskih inicijativa i Centra za civilno-vojne odnose, dobro su letos uočili da je o predlogu vođena neobična „rasprava u javnosti“, kao zamena za „javnu raspravu“. Ova druga, predviđena Zakonom o državnoj upravi kao obavezna, izostala je u maniru koji je obeležio pisanje zakona ovog leta. Konačno usvajajući preko potreban zakon, Skupština je istovremeno prihvatila amandman Zaštitnika građana (ombudsmana) i izbrisala ograničenja u pristupu podacima koja je Vlada prvobitno predvidela za njega i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Konačni tekst pretrpeo je i druge izmene većine rešenja na čiju su nedopuštenost ili neprimerenost ukazivali i drugi nezavisni državni organi i tela, stručne organizacije i pojedinci od znanja i integriteta. Iako su autori prvobitnog teksta sve zamerke na početku oštro, ponekad i vrlo neprimereno u javnosti odbacivali, Narodna skupština (i, prećutno, Ministarstvo pravde) ipak nisu dozvolili da Srbija zakonom bude proglašena za zemlju tajni. U završnim odredbama tog zakona izbrisano je još jedno ograničenje za poverenika u vršenju njegove funkcije, predviđeno sasvim drugim propisom – Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Zainteresovaniji pamte da je parlament, kada je pre manje od godinu dana usvajao taj zakon, prihvatio i više amandmana ombudsmana, ali ne i onaj kojim je traženo brisanje ograničenja za poverenika u kontroli poštovanja zakona, iako su to obe nezavisne institucije tražile i ponudile iste razloge. Ombudsman i poverenik su tada javno i formalno upozorili – to ograničenje sprečiće potpunu zaštitu ličnih podataka građana i omesti ulazak Srbije na tzv. belu šengensku listu, koja nam, na kraju krajeva, svima u praksi olakšava ostvarivanje Ustavom garantovanog prava da zemlju napustimo i u nju se vratimo. Ne ulazeći u to koji je od dva razloga svojim odloženim delovanjem prošle sedmice jače motivisao Skupštinu, ishodom moramo da budemo zadovoljni. A koja je, u stvari, korist od toga. U situaciji kada mnogi od nas jedva sastavljaju kraj sa krajem, zavise od socijalne pomoći, bezuspešno traže posao ili strepe za njega, ili kada se, pošto već nismo i ne možemo na vreme primiti vakcinu protiv novog gripa, upuštamo u nametnute debate o njenoj štetnosti/opasnosti, koga je u stvari briga za pitanje državnih tajni, podataka o ličnosti, sličnih apstrakcija i zakona koji se njima bave. Ne nameću li nam se te teme da bi se pažnja skrenula sa „ozbiljnijih“ stvari – sumnjivih privatizacija, već dugo posrnule privrede, redova ispred novih i novih „narodnih kuhinja“...? Niko, a posebno ne zaštitnik građana, ne može danas poreći životni značaj ostvarivanja i zaštite ekonomskih i socijalnih prava - najveći broj pritužbi građana i, shodno tome, najveći deo vremena ombudsmana i njegovih saradnika posvećen je njima. Prava da se živi i preživi, radi i zaradi, pomogne i bude pomognut, razboli i ostari, osnova su našeg dostojanstvenog postojanja. Nemojmo, međutim, zaboraviti iskustva iz prethodnog političkog uređenja koje je obeležavala dominacija ekonomskih i socijalnih prava, na uštrb političkih i građanskih sloboda. Socijalizam i kapitalizam su se u ekonomskoj sferi razilazili u konceptima – u jednom je vladalo načelo proklamovane socijalne jednakosti korigovano tržišnim principom, a u drugom slobodno tržište koje je korigovano socijalnim obzirima. I zna se ko je, bar u ovom delu sveta, odneo pobedu. Ali i u pogledu onog što su jedni zvali „nadgradnjom“, a drugi političkim i građanskim slobodama i pravima, druga koncepcija dobila je ništa manje vidnu i značajnu potvrdu svoje održivosti. Možda upravo zato što izbor između duha i tela nije moguć – za zdravu osobu potrebno je istovremeno i jedno i drugo. Na kraju, kakva je praktična korist od donetih zakona na papiru. Na početku – ne preterano uočljiva. Samim donošenjem Zakona o tajnim podacima broj tajni u ovoj zemlji neće se automatski smanjiti ni za jednu jedinu. U administrativnoj kulturi koja se zasniva na tome da građanin ima dužnost, a organ vlasti pravo, zakon ili dva ne menjaju svakodnevicu. Ali zainteresovani građani i odgovorne institucije i pojedinci u njima (u koje nikako ne treba ubrajati samo „nezavisne“), imaće čvršći oslonac za promenu stvarnosti nabolje, korak po korak, kako to izgleda jedino, a trajno, i uspeva.