Ne isporučujemo zbog nagrade

Oslobađajuće presude za Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, poklapaju se sa velikim padom imidža Tribunala u Srbiji. Dušan Ignjatović, direktor kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, kaže za NIN da se Međunarodni sud „svakako ne može ponositi svojim postupanjem u slučajevima Haradinaj i Orić“, ali, ipak, stoji na stanovištu da je pogrešno loš imidž Tribunala u Srbiji pripisivati samo greškama suda. Mnogo je drugih faktora uticalo na stvaranje takve slike. U njih možemo svrstati odnos koji su Miloševićeva vlast, deo intelektualne ili kvaziintelektualne elite, neki mediji, političke grupacije imali, a i danas imaju, prema zločinima koji su počinjeni u sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije. Ali, građani imaju osećaj da uprkos potonjoj dobroj saradnji sa Hagom, Srbija nije dobila „dovoljno zauzvrat”. Često se previđa da sa Hagom ne sarađujemo da bismo nešto dobili zauzvrat, već zbog toga što je to naša pravna i moralna obaveza. Međutim, ako već govorimo o tome koliko se dobija zauzvrat, onda se mora reći da je naša zemlja saradnjom sa Tribunalom i suđenjima za ratne zločine pred našim sudovima zadobila poštovanje od relevantnih međunarodnih činilaca, kao i da smo danas, i zbog dobre saradnje sa Hagom, ponovo ravnopravan član međunarodne zajednice. Govori li nezainteresovanost građana za procese o tome da postoji istorijska distanca sa koje mogu da se čuju i neprijatne istine? Mnogo ljudi traži lak izlaz iz onoga što se događalo, što je donekle i razumljivo. Nije lako suočiti se sa zločinima koje su neki počinili nad drugima u naše ime ili koje su drugi počinili nad našim sunarodnicima. Ali suočavanje sa onim što vam se dogodilo u prošlosti treba da dovede do sagledavanja istine o zločinima, do odavanja pošte svim žrtvama, kažnjavanja odgovornih, i, konačno, do toga da nam se ništa slično više nikada ne ponovi. Kako su suđenja za ratne zločine nezamenjivi element suočavanja sa prošlošću, jasno je da su saradnja sa Tribunalom i suđenja za ratne zločine u Srbiji postali važan deo procesa normalizacije našeg društva. Istorijska distanca jeste potrebna da bi se bolje sagledali određeni događaji iz prošlosti, ali smatram da nema prepreka da odmah zauzmemo jasan stav da su zločini neprihvatljivi i to bez obzira na to ko ih je počinio i nad kim su počinjeni. Da li vlada ima taj stav, ako se smanjio broj onih koji smatraju da je potrebno sarađivati sa Tribunalom u odnosu na ranije godine? Politika ove vlade u pogledu saradnje sa Hagom je jasna. Naši najviši državni zvaničnici su na nedvosmislen način često isticali i da se saradnja mora nastaviti. U krajnjem slučaju, postojanje veoma dobre saradnje između Srbije i Haga potvrđuju i nedavni izveštaji predsednika i tužioca Tribunala. Pad podrške građana procesu saradnje možda se može objasniti „zamorom materijala“, preokupiranošću građana svakodnevnim temama ili nekim drugim životnim problemima. Pored toga, moguće je da je jedan deo građana u periodu nakon oktobarskih promena pružao podršku saradnji iz čisto pragmatičnih razloga, sa razmišljanjem „hajde i to brzo da završimo kad već traže od nas“ i bez mnogo udubljivanja u samu suštinu stvari.