Kako se pamte zločini

Kako vreme prolazi Srbi, izgleda, sve manje veruju da će iz Haga stići zadovoljenje pravde. Kao iznenađenje i nepoznanica, odzvonilo je u javnosti da čak 72 odsto građana Srbije ima i danas negativan stav prema Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Misle da sudi pristrasno i na štetu optuženih Srba do te mere da većina ispitanika istraživanja Ipsos stratedžik marketinga ne bi bila spremna ni kao svedok da se pojavi na suđenjima za ratne zločine. Danas, kada je kao uslov prema toj instituciji ostalo da se isporuče još samo dva optuženika, paradoksalno, javnost ima daleko manje poverenja nego 2001. godine, kada je sećanje na događaje bilo svežije, ili 2004. godine, u vreme kad se frekventnost odlaska optuženih u Hag merila ponekad i na dnevnom nivou. Tih godina, uostalom, kada se vladi prebacivalo da je isuviše „nacionalno“ orijentisana, te da optužene za zločine ispraća kao heroje, ti populistički aktovi su izgleda smanjivali otpor prema suđenjima u Hagu. Sadašnjim predstavnicima vlade iz Brisela stižu signali da je saradnja uspešnija nego ikada, pa, ipak je ne prati podrška građana. Zašto danas, kada je „najgore“ možda već prošlo, čak 40 odsto Srba smatra da sa Tribunalom ne treba sarađivati ma koliko to koštalo zemlju? „Tadašnja vlada je to činila kao nekakvu žrtvu koju Srbija mora da podnese, jer je izgubila rat“, kaže Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava. „Današnja vlada pretežno ćuti i nije preduzela mere da objavi neprijatne istine, ali nema antihaške propagande, ne prati optužene kao heroje i pokušava da objasni da je reč o ozbiljnim krivičnim delima.“ „Ispočetka su prema Hagu gajili odbojnost“, objašnjava Dimitrijević, „ne samo preko državne televizije nego i preko državnih pravnika, i podsmeh zasnovan na stavu da je sud nelegitiman. Osim toga, za sve građane bivših jugoslovenskih republika teško je priznati da su im sunarodnici činili ratne zločine. Tim odbijanjem da priznaju, ljudi žele, zapravo, da odbrane ugled sopstvenog naroda.“ Na krivulji praćenja stavova prema procesima koji se za ratne zločine vode u Holandiji, Hag je imao i svetlije trenutke čak i dok je trajao proces protiv Miloševića i na samom početku procesa protiv Vojislava Šešelja. Ali, s pravom najmračnije doba Haški tribunal doživeo je zajedno sa oslobađajućim presudama za Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i refleksija tog šoka za srpsku javnost rezultirala je, čini se, nepovratnim gubljenjem poverenja u nezavisnost sudstva. Uverenju da je Hag politički projekat i sam sud je dao doprinos. „Haški tribunal imao je svoje greške, ali je više propusta imalo Tužilaštvo koje je vodilo postupke čudnim redom. U procesu protiv Miloševića za Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, počelo se od Kosova. Ni svedoci nisu bili posebno uverljivi, jer se imao utisak da ne smeju da pomenu ni NATO bombardovanje, a kamoli UČK. Osim toga, umesto da se bavi najvažnijim delima, Tužilaštvo ide preširoko i bavi se sitnicama. Na tome je i Miloševićeva popularnost tokom suđenja rasla, iako je 2001. godine bila minimalna“, kaže Dimitrijević. Pri samom osnivanju i kao takav Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju imao je protivnike među teoretičarima i stručnjacima, kao i nepoverenje obeshrabrenih i izmučenih žitelja ratom i sankcijama zahvaćenih prostora. Pa, ipak, sud je godinama oklevao čak i da objavi materijale na jezicima regiona, što bi svakako bio korak ka javnosti i žrtvama. Nerma Jelačić, portparol Haškog tribunala, kaže da se praksa ne poklapa u potpunosti sa rezultatima istraživanja, jer Hag nije imao probleme da mobiliše svedoke iako građani tvrde da ne bi svedočili. „Ovde je bilo 6.000 svjedoka, a što se informisanosti građana tiče, učinili smo sve da budemo jedna od najtransparentnijih pravosudnih institucija u svijetu. Bilo ko, ne samo novinari, može imati pristup svim dokumentima koje zatraži. Ali, uvijek se može bolje. Tribunal je prva međunarodna institucija koja se bavi ratnim zločinima, pa uči od početka, čak i na svojim greškama. Ali naš imidž ne zavisi samo od Tribunala. Ne ocjenjujem izvještavanje medija, ali istina je da se odluke samo saopštavaju javnosti, a onda daju drugima da ih tumače“, kaže Nerma Jelačić. Portparolka Tribunala ne osporava da odnos prema ovom sudu i u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj ili Makedoniji zavisi od pojedinačnih odluka suda i procesa. Odgovornost koja se pokušava pripisati medijima za nedovoljno detaljno ili zainteresovano izveštavanje iz Haga, neosnovana je makar zato što se nakon jedne decenije sasvim prirodno i zainteresovanost javnosti smanjila. Osim toga, obeshrabrena dugotrajnim „procesima približavanja“, javnost Srbije se fokusira na sasvim realne i velike probleme, koji makar na prvi pogled nemaju nikakve veze sa izveštajima Serža Bramerca, a na kvalitet života utiču svakodnevno. Na drugoj strani, pomenuto istraživanje pokazalo je, uprkos čvrstim stavovima, veoma malo poznavanje čak i pojedinačnih procesa koji se vode pred domaćim sudstvom. Možda zato što istraživanje uključuje i populaciju od 16 godina koja se rađala u vreme sukoba na ovim prostorima, 2000. godine kretala u prvi razred, a već sa 14 svela život na društvene sajtove. To saznanje moglo bi da objasni i dominantnu pragmatičnost građana koji u većini menjaju mišljenje ako je saradnja potrebna da bi se izbegle sankcije, ili ako je to uslov za približavanje Evropskoj uniji. Istini za volju, i taj procenat je bio znatno veći prethodnih godina. Svetlana Logar iz Ipsos stratedžik marketinga objašnjava da veliki procenat građana ima utilitarni stav, ali da ti stavovi variraju i u zavisnosti od toga kakvi su trenutni odnosi sa EU - da li stagniraju ili napreduju. „Na primer, prošle godine, kada je potpisan SSP, pa ratifikovan u Skupštini, stavovi prema saradnji su bili pozitivniji, ili kada je Toma Nikolić, koji vuče mnogo birača, rekao da se ide u Evropu, pa bi se moglo očekivati da bi tako moglo da bude i pošto smo dobili „šengen“. Stabilan broj su onih 15 do 17 procenata koji misle da je saradnja potrebna zbog pravde.“ Stavovi u vezi sa Hagom su, dakle, uglavnom stabilni, u manjoj meri zavise od trenutnih zbivanja, ali uopšteno imaju negativan trend. Na drugoj strani, građani ne smatraju da, recimo Karadžiću ili Mladiću ne treba da se sudi, koliko su ubeđeni da ne treba da im se sudi u Hagu. Javnost štaviše ne negira da su i Srbi činili nedela, istina samo na generalnim iskazima. Da je to tačno potvrđuje veoma malo poznavanje pojedinačnih zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije - u Sarajevu, Vukovaru, Srebrenici, tokom Bljeska i Oluje. Čak i na mestima na kojima su stradali Srbi. Stoga bi i iznenađujuće pozitivan stav koji imaju prema domaćem Veću i Tužilaštvu za ratne zločine (posebno ako se ima u vidu veoma nizak stepen poverenja u pravosuđe uopšte) mogao da se tumači jedino kao svojevrsni antipod Haškom tribunalu, iako će portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić reći da to nije slučaj. „Uopšte, o zločinima se u javnosti išlo linijom manjeg otpora. Oni su najpre negirani, pa prihvaćeni, ali opravdani. Građani su se sigurno zasitili priče o tome i to jedino može da objasni podatak da je do 2006. godine procenat onih koji su za izručenje Mladića bio veći nego danas. Prepoznatljivost našeg Tužilaštva je rasla postepeno, ali i prepoznatljivost pojedinih predmeta. Imamo veće poverenje od ukupnog poverenja u pravosuđe“, kaže Vekarić. Generacije koje dolaze pokazuju i manju distancu prema komšijskim narodima. Ali, istovremeno s njima ne dele ni emotivne veze, pa je njihovo interesovanje, prirodno, manje kako za lepa zajednička vremena tako i za ratove. Ipak, Haški tribunal ili Vlada Srbije ni kod njih nisu uspeli da odbrane mogućnost da se istina i pravda zapišu u tom sudu. Domaćem se kadiji, možda, više veruje, ali pred kraj dugogodišnjeg mandata Haškog tribunala ne može se smatrati uspehom da u sećanju građana jedne od učesnica sukoba ostanu samo dve sporne presude, Haradinaju i Oriću, s nipodaštavanjem izgovorene psovke Vojislava Šešelja sudskom veću i eventualno poslednji izveštaj haškog tužioca nakon koga su Srbiji ukinute vize. Javnost treba bolje informisati Tom Mur, zamenik šefa Misije OEBS-a u Srbiji, kaže za NIN da se i deo Srba, kao i pripadnici drugih naroda, nalazi u teškoj situaciji da se suoči sa neprijatnim činjenicama iz nedavne prošlosti svoje zemlje. Objašnjavajući izrazito negativne stavove prema Međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju Mur, takođe, podseća da su informacije o ratnim zločinima na Balkanu široko dostupne, pa da se, ipak, „činjenicama manipuliše na način da se Tribunal predstavi neosnovanim i pristrasnim“. Ali, da li se negativni stavovi baziraju i na osećanju ovdašnjeg stanovništva da je oštećeno? - Neosporno je da iza svakog zločina postoji ljudska žrtva i javna rasprava o ratnim zločinima bi trebalo da bude usredsređena više na žrtve. Takav pristup bi pomogao prosečnom Srbinu da bolje razume potrebu da se privedu pravdi oni koji su počinili užasne zločine, kaže Mur. „Iako je i nivo podrške suđenju za ratne zločine pred domaćim sudom skroman, istraživanje pokazuje da su ljudi, ipak, spremniji da prihvate suđenja u Srbiji. Sa stanovišta Misije OEBS-a, rezultati istraživanja bi trebalo da ohrabre lidere i medije da ulože više napora da informišu javnost.“