Tvrd je orah: privatizacija komunalnih delatnosti

A zbog čega da ih privatizujemo? Kad je sve to, kako kažu mnogi, naše. Nezavisno od toga kako je to naše, i ko smo to „mi“, mislim da bi trebalo da se postavi pitanje: a šta od toga imaju građani Srbije, odnosno lokalnih zajednica, koje opslužuju javna komunalna preduzeća (JKP)? Niže cene? Bolji kvalitet usluge? Manje poresko opterećenje? Jeftiniju stanogradnju? Zašto su cene (komunalije i stanova), porezi, naknade, visoke, a kvalitet nizak? Zato što neko ne radi dobro svoj posao. A ne radi ga ne zbog toga što je lenj, zao i pokvaren, nego zbog toga što nema podsticaje da ga dobro radi. Ukupnu cenu toga plaćamo svi mi. Kada se malo bolje pogleda na šta liče sadašnja JKP, postaje jasno zbog čega je to tako. To, jednostavno, nisu preduzeća. Ona nemaju sopstvenu imovinu. To je imovina republike, prema ozloglašenom zakonu iz Miloševićevog doba, za koji nije bilo vremena da se ukine. A osnivači su im lokalne vlasti, koje ničim nisu sputane u vođenju sopstvene (partijske) politike na „lokalu“. Osim sledećim izborima, na kojima će mnoge druge stvari da budu na dnevnom redu, a ne samo funkcionisanje komunalaca. Pa će svoje kadrovske i finansijske probleme na lokalu da rešavaju upravo u JKP. To nisu preduzeća – to je državna uprava, sa svim onim lošim podsticajima koje ona nudi za efikasnost. Ko ne veruje, neka čita Nušića. Znači li to da je poželjna brza privatizacija komunalca, po receptu nekih od privatizacionih konsultanata opšte prakse? Nikako – specifičnosti komunalnih delatnosti su takve da nikakav „juriš lake konjice“ nije poželjan. Prvo, specifičnosti komunalnih delatnosti su izražene kroz elemente prirodnih monopola. Za segmente nekih od komunalnih delatnosti, poput vodosnabdevanja i daljinskog grejanja, na primer, važi pravilo da je ekonomski efikasnije da postoji samo jedan proizvođač nego više njih – jedan vodovodni priključak na stan, odnosno jedna vodovodna mreža sasvim su dovoljni. Stoga se otvara pitanje efikasne ekonomske regulacije radi sprečavanja monopolskog ponašanja. Nadalje, postoje različiti režimi obavljanja komunalnih delatnosti. Veliki broj delatnosti može - a prema postojećem zakonskom rešenju i treba - da se obavlja u režimu poveravanja posla. To označava obavezu nadmetanja zainteresovanih za obavljanje određene komunalne delatnosti - odnošenje smeća sa određenog područja, na primer. Na taj način se, putem ulaska novih privatnih preduzeća, omogućava ulazak privatnom kapitalu u komunalne delatnosti. Konačno, treba voditi računa o tome da se i komunalna preduzeća razlikuju između sebe. Ne samo u zavisnosti od delatnosti koju obavljanju, već i od veličine grada koji opslužuju. Pa se stoga mogu razlikovati i privatizaciona rešenja. Navedene specifičnosti, kao i zatečeno stanje javnih komunalnih preduzeća, pre svega njihova organizacija, nameću potrebu njihovog pretprivatizacionog restrukturiranja. Prvo, JKP je potrebno korporatizovati, napraviti od njih preduzeća sa sopstvenom imovinom i kapitalom. Takođe, potrebno je razdvojiti obavljanje osnovne (komunalne) i pomoćnih delatnosti. Ovim drugima nije mesto u javnom sektoru i treba da se obavljaju na tržištu, van javnih preduzeća. Nadalje, potrebno je, u svim slučajevima u kojima je to moguće, razdvojiti one komunalne delatnosti koje imaju karakter prirodnog monopola (distributivna mreža u vodosnabdevanju), od onih koje to nemaju (proizvodnja vode), i koje se mogu obavljati u drugačijem režimu, odnosno koje se mogu privatizovati različitim postupcima. Konačno, potrebno je stvoriti institucionalne preduslove za efikasnu ekonomsku regulaciju privatizovanih lokalnih monopola. Dosadašnja iskustva u privatizaciji pokazala su da je, ukoliko se sprovodi klasična privatizacija (postojećih preduzeća), najpogodniji metod javne prodaje, obično strateškom investitoru. Međutim, u komunalnim delatnostima daleko je značajnije partnerstvo javnog i privatnog sektora, poput različitih oblika poveravanja posla, koncesija (naročito BOT aranžmana) itd. Konkretni oblici tog partnerstva zavise od same komunalne delatnosti, kao i od veličine grada, odnosno područja koje se opslužuje. A možda će neko da počne u Srbiji da razmišlja zbog čega je, uz toliko hvaljeni zakon o koncesijama (donesen još 2003. godine), jedina koncesija koja je u Srbiji dodeljena ona nesrećna od Horgoša do Požege. Najave da vlada priprema strategiju privatizacije (navodno već postoji nacrt) komunalnih delatnosti ohrabruju. Međutim, privatizacija komunalnih delatnosti nije posao koji se može obaviti preko noći. Na tom putu postoji jako mnogo „voćki čudnovatih“, a politički prinosi takve privatizacije mogu da budu odloženi – tu nema jeftine političke popularnosti, a mogu da se dobiju neprijatelji u sopstvenim redovima. Zbog toga će se rešenost ove vlade da Srbiju približi tržišnoj privredi pokazati upravo u slučaju komunalnih delatnosti.