Afirmacija evropskog filmskog izraza

Ovogodišnji, 15. festival autorskog filma činilo je sedam programskih celina: Glavni program, Novi rumunski film, Omaž DŽonu Kasavetesu, Retrospektiva Sergeja Dvorcevoja, Retrospektiva Aleksandra Saše Petrovića,Slikati film i Selekcija muzičkih filmova... Svaki festival koji prezentuje sedam ovakvih programskih celina morao bi se, po prirodi stvari, ubrajati u relevantan kulturni događaj. Tim pre što su novi rumunski film i Sergej Dvorcevoj najaktuelniji mogući trendovski okvir evropskog filma, koji je u priličnoj meri dinamizovao i profilisao evropski filmski izraz i što je upravo jedan ovakav festival možda ponajbolje mesto za rekapitulaciju ovih, već sada možemo slobodno reći, fenomena evropske kinematografske kulture. Izlišno je po petnaesti put postavljati već pomalo neumesno pitanje ima li ovaj festival smisla, da li je on potreban gradu i da li je finansijska investicija u ovaj festival opravdana sa stanovišta širih društvenih potreba! Potraga za kartom više i na ovogodišnjem festivalu autorskog filma, impresivan spisak međunarodnih gostiju (ove godine festivalu su između ostalih prisustvovali: Sergej Dvorcevoj, Kornelije Porumboju, jedan od najeminentnijih rumunskih reditelja, Anamarija Marinka, ugledna rumunska glumica sa statusom mega zvezde od filma 4 meseca, 3 nedelje, 2 dana, Antonio Nuić, gost iz Hrvatske... koji bi činio čast mnogim etabliranim filmskim festivalima, zatim dobra marketinška kampanja, a ponajviše, uočljivo prisustvo mlade publike, dezavuišu u startu apriornu festivalsku negaciju, makar i sa stanovišta ekonomskog racionisanja u kulturi. No ovi komplimenti izrečeni na račun festivala značili bi da je suvišan svaki kritički sud o samom festivalu, njegovim programima i filmovima kao i manjkavostima i propustima, što nikako ne bi smeo da bude slučaj. Čini se da bi kritički diskurs o festivalu trebalo otpočeti samim njegovim imenom, budući da je autorski film u današnje vreme prilično diskutabilan pojam i svođenje duha festivala na njegovu suštinu zahteva izvesne pomake, korekcije ali i novu konceptnu nadogradnju....Festival je zamišljen u prvoj polovini devedesetih kao neopoziva i konačna demarkacija između sveta trivijalnog i komercijalnog filma, diktiranog profitnim rigorizmom industrijski shvaćenog pogleda na svet i konfekcijskom uniformnošću s jedne strane, i stvaralačkom slobodom koja bi film uputila na nova istraživanja s druge, a pri tom očuvala dignitet autentičnog stvaralačkog čina. Ovo programsko diferenciranje festivala u odnosu na globalni filmski trend imalo je u početku obeležja ekskluzivizma i plediralo je po osnovnim smernicama za jednu vrstu prikazivačkog i recepcijskog elitizma... No, od sredine devedesetih godina, predznak se promenio. Dominantni kod otčitavanja prestao je da važi kao normativ i kao obavezujuća paradigma. Granica između filma sa striktno individualnim obeležjima autohtonosti, i filma detektovanog kao eklatantni oblik filmskog šunda, naglo je počela da bledi a potom da posve iščezava iz razloga različitih potreba ali i prinuda, i već s kraja devedesetih godina postala je teorijski diskutabilna. Više nije bilo raspoloživih, ubedljivih argumenata da se Holivud generalno odbaci kao generator svih retrogradnih filmskih procesa, a pedesetak godina star ekspanzionizam nove filmske Evrope u idealnoj konfrontaciji apostrofira kao njegov antipod. U tom smislu je čak sam festival autorskog filma još 1997. godine inicirao jednu poluoficijelnu raspravu na temu da li je autorski film još uvek moguć u novim produkcionim, ekonomskim i stvaralačkim uslovima, insistirajući na neophodnosti razgraničavanja kategorijalnih nedoumica. Verovatni vrhunac daljeg produbljivanja jaza o neodrživosti podele na autorski i neautorski film je izjava slavnog Volkera Šlendorfa koji se 2008. godine pojavio kao gost FEST-a i na konferenciji za štampu dao izjavu prema kojoj su „danas, pravi autorski filmovi mogući jedino u Holivudu“ i pri tom kao ilustraciju svoje teze naveo filmove Nema zemlje za starce braće Koen kao i film Biće krvi Pola Tomasa Andersona. Koliko god ova izjava iz današnje perspektive izgledala kao eksces, ona je, zapravo, esencijalni doprinos diskursu i praktički problemski okvir koji se ne može prenebregnuti. Distinkcija Holivud-neholivud kao vrednosni označitelj nije bila moguća u tako čistoj formi još mnogo pre Šlendorfove izjave, ali je već u dugom nizu godina izgubila na predmetnosti. U današnjim konstelacijama svetskog filma ona čak nije održiva ni kao uporište levog konzervativizma i sve problemske implikacije shvaćene ili obuhvaćene ovom podelom jednostavno su anahrone, nekompetentne i mistifikatorske. Iz ove jako redukovane aktuelne konfrontacije za i protiv terminoloških limita festivala autorskog filma pod njegovim dosadašnjim imenom i konceptom izviru, čini se, i neke od slabosti ovogodišnjeg festivala. Apologija tekuće supremacije filmskog autorstva (shvaćenog kao umetnost) nad nusproduktima eklatantnog filmskog kiča nije, čini se, moguća a da bude bazirana na evropskom filmskom kanonu shvaćenom na način na koji nam je potenciran ove godine. Teo Angelopulos sa filmom Prah vremena i Karlos Saura sa filmom Ja, Don Đovani bili su, nesumnjivo, loš izbor i loša usluga filmskoj Evropi, koliko god Takeši Kitano na drugoj strani to bio za Aziju poražavajuće neuspelim filmom Ahil i kornjača. Neprisustvo filmova iz Azije, generalno, na ovogodišnjem festivalu potpisnik ovih redova smatra, bez pardona, farsičnim provociranjem obaveštenosti mlade beogradske publike. Ukoliko, kao što stoji u Žurnalu festivala, „festival resi vera u mlade autore koji otvaraju nove stranice u povesti filmske naracije“, onda je festival bez Li Hej-DŽuna (Južna Koreja), Brilijant Mendoze (Filipini), na primer, ili čak veterana DŽonija Toa (Hongkong) u startu osuđen da mu mnoge stranice ne budu otvorene. Nije samo upadljivo odsustvo filmova iz čitavog Trećeg sveta evidentan minus festivala (festivali bez kineskih i indijskih filmova danas naprosto nisu adekvatni reprezentanti realnih filmskih strujanja!). Ono što je jedna od najozbiljnijih zamerki a ujedno i kritika vrednosnog poretka koji festival zastupa, jeste kritika nagrada koju je jedan film dobio, i koja je maltene od presudne važnosti da film postane privlačan za selektore festivala. Prevedeno na jezik analogne kulture to praktično znači da je Herta Miler u startu apriori značajniji pisac od DŽoan Didion budući da uz sebe ima sve kompromitovaniju Nobelu nagradu za književnost... Kako god bilo, treba biti maliciozan pa reći da na ovogodišnjem festivalu nije bilo filmova koji zaslužuju našu pažnju. Tamo gde Angelopulos nemuštim filmskim jezikom evocira jednu eminentno političku traumu, Korneliju Porumboju čini to na majstorski način filmom Policija, pridev koji je po ličnom sudu potpisnika uz film Obični ljudi Vladimira Perišića kreativni vrh festivala koji upravo konotira novoshvaćenom autorstvu. Briljantna vivisekcija o tome kako se lome ljudi s jedne strane, te stilski minimalizam s izvrsnim dijaloškim pasažima i maestralna upotreba kadra-sekvence s druge, nova su potvrda vitalizma rumunskog filma koji je toliko pun života. Film Vladimira Perišića takođe je beskompromisna vrsta autorskog shvatanja stila koji je od trenutka pojavljivanja već predmet mnogih kontroverzi, najčešće onih da je reč o ciničnom antisrpskom filmu gledano sa srpske strane ili izrazito antimuslimanski gledano s pozicije pojedinih glasova sarajevskog filmskog festivala. To je toliko daleko od istine, i toliko je za suptilnije oko evidentno da Perišić ni u jednom delu svoga filma ne zauzima stranu niti je to, rekao bih, u fokusu njegovih filmsko-etičkih interesovanja. Pod znatnim uticajem francuske jansenističke filmske struje (Breson, Kavalije...) Perišić stvara film koji je doista autentičan, realizovan imanentno filmskim sredstvima i van uobičajenog repertoara demagoškog prokazivačkog filma.... Reći naprosto da su svi nenagrađeni filmovi (Riki, Fransoa Ozona) ovogodišnjeg festivala bili bolji od onih nagrađenih, predstavljalo bi svakako jednu vrstu poze i valjalo bi je se kloniti. Ali, na drugoj strani, ni proslavljeni Fatih Akin predoziranom naracijom i odsustvom sluha za ritam i koherenciju (a i plagijatorskim čitanjem romana Anjes Desarte Pojedite me) nije ništa drugo do simptomatsko negovanje onih formi izraza koje s proklamovanim autorstvom ima malo ili nimalo veze...