Babuška koja nedostaje

NASLOV: Quattro stagioni AUTOR: Slobodan Tišma IZDAVAČ: Laguna, Beograd 2009. Za razliku od nestrpljivih junoša koji sve češće debituju pravim romansijerskim ”ciglama“, Slobodan Tišma (1946) odvažio se da svoj prvi roman publikuje u tek zaista zrelim godinama. Pre toga je svirao malo žešći pank (”La strada“, ”Luna“), eksperimentisao s neoavangardnim oblicima umetničke prakse i, naravno, piskarao poeziju gotovo kultnog statusa u nekim čitalačkim krugovima. Istina je i to da u podnaslovu ove neobične knjige stoji ”šizoidna“ odrednica ”staromoderna travestirana ispovest s onu stranu groba“, što znači da se Quattro stagioni tek uslovno i za nevolju, u nedostatku valjanijeg termina, može označiti kao roman. Reč je, naime, o ”neozbiljnoj“, fikcionalnoj polemici, uperenoj prema ustaljenim shvatanjima pisanja, ali i prema vladajućem tradicionalizmu, odnosno postmodernizmu u kulturi i politici. U neku ruku autor je, reklo bi se, u narativnom ”sporu“ i sa samim sobom, tj. s pomenutim segmentima svoje javno poznate prošlosti, u neku ruku pripovedno ”problematizovanim“ već odlukom da glavni junak ove ”staromoderne ispovesti“, negdašnji pobornik konceptualne, ”nevidljive umetnosti“ ispijanja koka-kole i kvasa, postane deklarisani protivnik bilo kakvog angažmana i pasionirani slušalac Vivaldija, Malera i ostalih kanonizovanih ”vedeta“ klasične muzike u vremenu koje je usledilo nakon raspada vrednosnih i državnih sistema. Tišmino šegačenje s fetišima i stereotipima, ma kako (ne)konvencionalni bili, nema, dakle, oblik direktne negacije, već predstavlja njihovo dvosmisleno, a to će reći i delom usvojeno ”oponašanje“, kao, primerice, u slučaju ”travestiranja“ famozne ”nelinearne“ naracije, ovde ostvarene pozivom na ”neprirodno“, ”naizmenično“ čitanje početnih i završnih poglavlja, s dodatkom rekapitulacije ”Za nestrpljive“, označene i kao ”Libretto integrale“, a u vidu rezimea ili događajnog sažetka ispripovedanoga. S jedne strane, pomenuti apendiks zaista olakšava ”konzervativno“ shvaćeno praćenje i razumevanje (”Dosadno je bez priče“) imaginativno razuđenog, na momente isuviše ”zakučastog“ i ličnim simbolima premreženog detekcijskog ”zapleta“ ovog inače duhovitog pseudoromana. S druge pak strane, ovaj spisateljski gest ukazuje se kao izraz svojevrsnog ”navlačenja na tanak led“, budući da pripovedač sve vreme zapravo brani uverenje da ”samo doživljaj je autentičan, događaj je pustoš“, pa ga zato odbija ”nepodnošljiva lakoća pisanja… koje nikoga ne dotiče, tj. ne košta ništa“, a privlači ga ideja da ”pisanje romana mora biti put u nepoznato“, što znači da ”vizija celine mora ići uporedo s napredovanjem teksta“. Poetička zamisao ove knjige mogla bi, drugim rečima, da se predstavi u vidu pokušaja da se od ličnog doživljaja napravi narativni događaj svoje vrste, otprilike kao u slučaju pank ”obrade“ neke stare rok-numere, koja u novoj interpretaciji biva u potpunosti prilagođena izvođačevom senzibilitetu i osećanju ritma, zadržavajući ponešto od izvorne teksture, ali je u isti mah i ”deformišući“ u dosluhu s nezatomljivim revoltom iz kojeg i proizlazi. Najuspelija spisateljska dosetka tiče se pri tome upravo ”napredujuće“ samooglašene ”vizije celine“, određene pripovedačevom problematičnom ”ličnošću“, koja je ovde još s početka označena kao biografski samooblikujuće ”Ništa“, da bi vrhunac dostigla u fantazmatskoj slici ”željenog ja“ kao one krajnje, ”unutrašnje lutke“ ili nepostojeće ”babuške“ u celom nizu mogućih identitetskih ”lutaka“. Ustvrdivši da ”nema nikakve unutrašnje lutke… postoji samo najmanja lutka“, a ”mesto njenog prebivanja je donja usna onoga koji govori“, istim zamahom glagoljivi junak ovog (samo)podrugljivog romana podsmehnuo se takozvanim mitovima dubine i supstancijalnosti i svoje istinsko postojanje lokalizovao u govoru kao ”živoj“ matici neprestanog iskušavanja. Quattro stagioni naposletku zapravo i jeste to – ”babuška“ koja nedostaje, pustolovina jezičke energije koja u izvesnom smislu ”oblikuje“ ličnost svoga autora i smešta ga među ne tako brojne, ali pažnje vredne eksperimentatore s romanesknom formom u savremenoj srpskoj književnosti.