Jelovnik iz pakla

U godini kada Srbi slave 200-godišnjicu Prvog srpskog ustanka, a Nemci dvesta godina od smrti Imanuela Kanta, NIN ekskluzivno objavljuje ispovest Armina Majvesa, nemačkog ljudoždera koji je nameravao da za pravoslavni Božić 2002. godine pojede, ritualno, jednog beogradskog studenta medicine. Da se nešto slično desilo izvan Evrope, “civilizovani svet” bi se zgražavao nad događajem koji ljudsko društvo ugrožava u temelju. To vodi raspravama šta je opasnije po građansko društvo: pljačka benzinske pumpe ili kanibalizam?

“Prvi put sam ga video u šetnji. Grupa zatvorenika ga je konstantno vređala. Prišao sam mu, predstavio se i pitao zašto ga svi ovi ljudi vređaju a on je potpuno hladnokrvno odgovorio: Pojeo sam čoveka. Pomislio sam da se zeza” - opisuje na početku ekskluzivnog intervjua za NIN Aleksandar Kralj, svoj prvi susret sa Arminom Majvesom, kanibalom iz Rotenburga s kojim se tokom nekoliko meseci u zatvoru u Kaselu intenzivno družio. Aleksandar je rođen u Nemačkoj (roditelji su mu iz okoline Šapca), u Kaselu je imao svoju građevinsku firmu a u zatvor je dospeo 2000. godine. Zamolio je da se ne napiše zbog čega je osuđen. Nalazio se u ćeliji broj 1, kada je, u januaru 2002. u ćeliju broj 4 doveden Armin Majves. Ćelija broj 2 bila je prazna a u “trojci” je bio zatvorenik. Aleksandar tada nije znao da je Majves u martu 2001. u svojoj kući zaklao, isekao i pojeo Bernd Jirgen Brandesa, da mu je sve to ovaj dobrovoljno dozvolio i da su čak zajedno jeli Brandesov penis. Prethodno, skuvan i ispržen u tiganju. Da je kada je žrtva izdahnula izvadio unutrašnje organe, da je kosti zakopao u dvorištu a meso stavio u zamrzivač, i povremeno ga jeo. Sve je to snimio video-kamerom.

Iako su zaprepašćeni svetski a posebno nemački mediji mesecima brujali o ovom stravičnom događaju Aleksandar je za njega prvi put čuo tog drugog ili trećeg februara kada je u šetnji prišao Arminu.

Posle se, kaže setio da mu je i stražarka nekoliko puta rekla da se ne zadržava ispred ćelije broj 4 da ga ljudožder ne bi pojeo ali je mislio da je i to šala. Ko je zapravo Armin, uverio se tek kada je na televiziji video njegovo lice i kada je na teletekstu pročitao šta je uradio.

“U šetnji, sledećeg dana, otišao sam do Škorpiona, to je naš čovek koga svi u Nemačkoj tako zovu jer je tim oružjem ubio dva policajca i šest ranio, i pitao ga: Jesi čuo za ovoga što jede ljude, a on mi je rekao: ‘Ma beži od toga, ko mu jebe mater’.”

Vi ne samo da niste bežali nego ste odlučili da se približite Arminu. Zašto?

- To mi je bila već treća godina u zatvoru i već sam bio oguglao na sve. Jer, stalno sam susretao ubice, silovatelje, obijače i ništa više nije moglo da me zgrozi. Tako me ni ovo nije nešto posebno zgrozilo, ali me je ipak zainteresovalo jer me je zanimalo kako čoveku može biti zadovoljstvo da zakolje i pojede drugog čoveka. Takođe, kod njega me je privuklo i to što se ponašao kao da ga ništa ne dotiče, što je delovao kao da je iznad svega. Dobacivali su mu: “svinjo”, “pederu” a on je mirno reagovao, čak se smeškao kao da mu govore dobar dan.

Da li je još neko pokazivao interesovanje za druženje sa kanibalom i kako je izgledao vaš drugi susret?

- Uglavnom su ga zatvorenici ili ignorisali ili su mu se rugali. Samo nekoliko nas, ja, jedan momak od 18 godina Niko i još nekoliko ljudi smo mu prilazili bez odbojnosti. Pa, baš taj drugi susret se desio kada su on i Niko šetali. Međutim, taj razgovor je bio kratak, rekao sam mu da sam ga video na televiziji on se nasmešio, valjda rekao nešto i tu se taj razgovor završio. Mi smo zapravo počeli da se družimo kada sam jednog dana za vreme šetnje prolazio pored njegove ćelije i video ga kako sam sedi u njoj. Rekao sam mu: Gospodine Majves, hoćete kod mene na kafu? On se jako obradovao. Znate, u zatvoru se mnogo psuje, malo je kulturnih ljudi i vidno mu je bilo drago zbog načina na koji sam mu se obratio ali i verovatno i zbog toga što sam ja imao neke, za zatvorske uslove, velike privilegije kao što je aparat za kafu. Odmah je došao!

Pozvali ste u svoju ćeliju kanibala i biseksualca. Jeste li strepeli od njega, jeste li se bar malo pribojavali?

- Ne. Nijednog momenta. Čovek kada provede neko vreme u zatvoru dobije neko životno iskustvo, neki osećaj da proceni da li je zatvorenik zaista opasan ili nije. Armin mi je delovao, i ne samo meni, apsolutno bezopasno tako da nikakvog straha nije bilo. Uostalom, čak i u slučaju da je nešto hteo da uradi za to nije imao uslove. Naime, vrata od ćelija uvek ostaju otvorena, stražari su blizu, a nije imao nikakvo oružje niti bilo šta slično.

O čemu ste razgovarali uz kafu, da li se Armin raspitivao za vaše poreklo?

- Da. Znao je moje ime a i po izgledu nije teško zaključiti da nisam Nemac tako da me je pitao odakle sam. Rekao sam mu da sam Srbin...

...I kako je on reagovao?

- To je zanimljiva priča. Odmah je počeo da priča o jednom momku iz Srbije s kojim je dugo četovao na Internetu i s kojim je trebalo da se sretne.

Šta vam je rekao o njemu? I on je kanibal?

- Armin je dobijao mnogo ponuda od ljudi, koji su želeli se podvrgnu njegovom ritualu. Kako mi je pričao, on je želeo devotne tipove, ljude koji su spremni da mu se dobrovoljno predaju, da ih on uz njihov pristanak masakrira i jede. On mi je spominjao šestoricu ljudi koji su po njegovim rečima bili ozbiljni i zanimljivo, to su sve bili ugledni, visokoobrazovani ljudi. Jedan je bio advokat, jedan sudija, jedan lekar. Ipak, od svih njih najviše mu se dopao taj naš momak. Student medicine iz Beograda. Pričao mi je da su svakodnevno ćaskali na Internetu i da je odlučio da se vidi s njim i da on bude sledeći koga će iseći i pojesti. Momak iz Beograda je izabrao da to bude 7. januara na pravoslavni Božić. Ostalo je samo da se dogovore da li će to uraditi u Rotenburgu ili što je verovatnije, zbog mogućeg problema oko vize našeg studenta, u Beogradu. Međutim, stvar je propala i Armin je 3. januara dospeo u zatvor u Kasel.

Da li je Armin znao da je to prvi dan pravoslavnog Božića?

- Da, kaže da mu je taj Beograđanin naglasio da iz nekog razloga želi da se to desi baš na Božić, 7. januara. On je to prihvatio ne želeći da se posebno udubljuje u razloge zbog čega je ovaj izabrao baš taj datum.

Da li je kanibal bio pripadnik neke sekte ili neke satanističke grupe? Znate li možda njegova politička uverenja?

- Ne, Armin nije pripadao nikakavim sektama, niti bilo kakvim satanističkim ili ko zna kakvim grupama. On je, ako izuzmemo njegovo manijačko korišćenje Interneta, imao sasvim normalna i racionalna interesovanja. Što se politike tiče, govorio je da podržava Gerharda Šredera i njegovu SDP ali o nekom aktivnom učešću u politici nije razmišljao.

A ovaj momak iz Beograda?

- Zaista ne znam. Nisam siguran da je i Armin znao toliko o njemu.

Da li je Armin često govorio o fašizmu, o arijevskim idejama?

- Ne! Nikada nije govorio o tome. Mislim da sa tim nema nikakve veze.

Koliko ste često razgovarali i čime ste vi stekli njegovo poverenje?

- Razgovarali smo svakodnevno, od februara kad smo se upoznali do juna kada sam pušten iz zatvora u Kaselu. Razgovori su bili uobičajeni, mislim iskreni sa obe strane I, kako je vreme prolazilo, sve duži. Mislim, da je naše druženje bilo, ako mogu to tako da nazovem, na racionalnoj osnovi. Jer, u zatvoru se nalaze uglavnom neobrazovani ljudi, sa kojima nemate mnogo tema za razgovor. Armin je jedna inteligentna, kulturna osoba s kojom možete o svemu razgovarati. To je ono što sam ja u njemu pronašao a mislim da je i on na taj način gledao mene.

Koliko se ustezao da govori o svojim kanibalističkim strastima i onome što je uradio Brandesu?

- Uopšte se nije ustezao. On je o tome govorio kao da je to nešto potpuno normalno i prirodno, kao da razgovara o vremenu ili o hrani u zatvoru.

Spominjete da je imao brata. U kakvoj porodici je odrastao i kad je počeo da razmišlja o ljudima, kao hrani?

- Imao je jako teško detinjstvo. Odrastao je sam sa majkom. Otac ga je rano napustio a brat mu je poginuo u saobraćajnoj nesreći. To ga je jako potreslo. NJegova majka se preudala za čoveka koji takođe brzo umire. Tada, “dobija” dva polubrata s kojima kontaktira, ali koji su bili znatno stariji od njega, pa mu nisu bili društvo. Pričao mi je o tome kako je stalno bio sam, kako ga je majka pritiskala, kako je bila užasno stroga prema njemu. Prema njemu je ispoljavala odbojnost i izazivala mržnju. Govorio je da su još tada počele da mu se pojavljuju ideje da pojede nekoga kako bi ga uzeo za sebe i kako bi na taj način pobedio svoju usamljenost. U stvari on je mislio da će tako da nadoknadi brata. Kako je odrastao počeo je sve ozbiljnije da razmišlja o tome da pojede čoveka, shvatajući to kao, kako je govorio, nešto najviše što može da postoji da bi se jedno biće ujedinilo sa njim. O seksu je govorio kao o nečemu čime se može dobiti samo deo čoveka a ne ceo, što je on želeo.

Kada je počeo da razmišlja o ostvarivanju svojih fantazija?

- Pre oko osam, devet godina počeo je manijački da četuje, da na Internetu traži svoje istomišljenike. Pričao je da mu se nekoliko stotina ljudi ponudilo da učestvuje u njegovom ritualu i da bude pojedeno. Ipak, kako kaže, bilo je vrlo malo onih skroz ozbiljnih, koji zadovoljavaju sve kriterijume kao što je bio nesrećni Brandes ili beogradski student.

Da li se on, pre susreta sa Brandesom viđao sa svojim istomišljenicima, u medijima se pojavio podatak da je do trenutka njegovog hapšenja u Nemačkoj otkriveno 430 njegovih “kolega”?

- Samo putem Interneta. Inače, to mi je više puta potvrdio, nikada pre Brandesa uživo nije upoznao nijednog svog istomišljenika. Sve drugo, a o svakakvim susretima se pričalo i govorilo po Nemačkoj, tvrdio je da su izmišljotine.

Da li vam je detaljno govorio o krvavom piru, 10. marta 2001, kada je stradao Bernd Jirgen Brandes?

- Da. Kaže da je ceo taj dan osećao tremu. Da je dugo pripremao sve aparate, sve sprave na kojima je posle taj Brandes zaklan i pojeden...

U sledećem broju: Ukus ljudskog mesa

Copyright © NIN