Grlom u jagode

Smanjenje carinskih stopa na uvoznu robu, ako već nije dovelo, vrlo brzo će dovesti do znatnog povećanja uvoza jeftinijih i - da ne bude zabune - kvalitetnih poljoprivrednih proizvoda iz inostranstva, što će domaće proizvođače izložiti oštroj konkurenciji. Da li će i koliko njih, ne samo malih, nego i velikih, tu konkurenciju preživeti - neizvesno je, ali će „žrtava” nesumnjivo biti. Tako bi, u dve rečenice, glasio raport o posledicama nedavne „deblokade” Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao najvažnijeg dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbije i Evropske unije. Treća bi, pak, u tom slučaju morala da bude podsećanje da se ovaj trgovinski sporazum primenjuje već skoro godinu dana. Tačnije, Srbija je, posle velikih polemika odlučila da sa njegovom primenom bez formalnog, tj. ugovornog odnosa sa Unijom, („jednostrano”) počne od 1. januara ove godine, dok je Evropska unija, bez ikakvih formalnosti, svoje carine za robu iz Srbije jednostrano ukinula odmah posle dvehiljadite godine. Deblokada, dakle, u stvari znači da je i EU pristala da taj ugovor sa nama potpiše, a kad je ugovor potpisan, onda više nema nazad, tj. nijedna strana ne može da kaže „puj pike ne važi”, neću više da se igram. Ugovor je zakon. Tako je ta radost zbog pristanka Evrope da sa Srbijom potpiše ovaj predbračni, ako se tako može reći, ugovor, potpuno potisnula u drugi plan jedno sasvim prozaično pitanje: da li se i kako naša poljoprivreda za taj novi odnos pripremila. Bez obzira na to što je on i koristan i neminovan, nije na odmet da se sopstvenim advokatima, koji su taj ugovor sastavljali, postavi pitanje da li su sve najbolje ispregovarali, kao prvo, a kao drugo, da li su one na koje se taj ugovor odnosi, dakle proizvođače, ali i građane u celini - jer su (i) oni, u stvari, najvažnija zainteresovana stran(k)a - obavestili o svim njegovim elementima i, posebno, našim slabim pozicijama u njemu. Zato da bi za buduća iskušenja i izazove (možda i zamke), naravno, mogli da se na vreme pripremimo. „Brak iz računa” nije nimalo naivna stvar, daleko od toga. Ovogodišnje iskustvo, nažalost, ne može da posluži kao pravi „reper”. S jedne strane zato što je suviše kratko, nema još dovoljno činjenica i podataka; a s druge (i još više) zbog krize i time prouzrokovanog opšteg pada potrošnje. Ali, po svemu sudeći, u narednim godinama, kako carinske barijere budu padale tako će uvoz rasti, a sa njim i problemi za domaće proizvođače. Prvo, prosto je nelogično očekivati da se ništa neće desiti kad se prosečna carina sa 22,5 odsto, koliko je bila lane, spusti na 3,8 odsto 2014. godine. Ili, još važnije kad se sa sadašnjih 60-70 odsto koliko iznosi kod velikog broja artikala, smanji na 5-10 odsto. Sasvim konkretno, recimo: kod jabuka sa 68 na sedam odsto, crnog luka sa 46 na nula odsto, krompira sa 50 na takođe nula, paradajza sa 54 na 13, krastavaca sa 57 na 17 odsto, smrznute piletine sa 94 na 28 odsto, svinjskih polutki sa 59 na 18 odsto. Ovakvih primera, u oko 10.000 stavki dugom carinskom tarifniku, ima na stotine. S druge strane, primetno je da su za neke druge proizvode, kao što su jestivo ulje, šećer, seme ratarskih kultura i slično, iza kojih stoje moćne kompanije ili domaći monopolosti, carine ostale visoke (30 odnosno 100 odsto), ali to je već druga priča. O neizbežnosti posledica, dalje, ubedljivo svedoči i iskustvo onih desetak zemalja koje su poslednje primljene u „evropsku porodicu naroda”, kao i Hrvatske, koja je šestogodišnji hod po mukama (svog) trgovinskog prilagođavanja završila prošle godine. Svuda se, naime, dešavalo manje-više isto: u prvih nekoliko godina dolazilo je do znatnog rasta uvoza, a onda bi, posle restrukturiranja i prilagođavanja poljopriovrede, dolazilo i do, negde znatnog, rasta izvoza. Čak i Hrvatska, čiji agrarni potencijal nije baš veliki i kojoj poljoprivreda nije neki prioritet, pruža potvrde za to. Naime, naši zvaničnici se često hvale velikim izvozom i suficitom koji poljoprivreda Srbije ostvaruje, dok Hrvatska ima deficit. Ali, (videti grafikone), Hrvatska sa 1,2 miliona hektara ostvaruje izvoz gotovo isti kao i Srbija sa tri i po puta većih površina. Jeste da su tome doprinele velike subvencije (oko 600 miliona evra godišnje iz budžeta), ali je značajniju ulogu odigrala agrarna politika. Još više nego za Hrvatsku, to važi za druge zemlje - Sloveniju i Poljsku pre svih, ali i Mađarsku, Slovačku... Upravo kad je o tome reč, međutim, treba istaći još jedan bitan faktor - vreme. Sve te zemlje, naime, imale su nekoliko godina da se njihovi poljoprivedni proizvođači prilagode i prestruktuiraju. I za to su dobijale pomoć iz fondova Evropske unije (nekad su se zvali SAPARD, sada IPARD). Srbija bi trebalo da dobija oko 50 miliona evra godišnje, za jedan sedmogodišnji budžetski ciklus EU to je 350 miliona. Ta suma je - posebno kad se doda činjenica da i korisnici sredstava moraju da obezbede isto toliko para, bilo iz bankarskih kredita ili drugih izvora - po procenama stručnjaka sasvim dovoljna da se poljoprivreda Srbije osavremeni i racionalizuje (naravno, ukoliko postoji vizije, volje i znanja). „Kvaka” je, međutim, u tome što Srbija na ta sredstva, bar u narednih nekoliko godina - kada su joj, da zlo bude veće, najpotrebnija - neće moći da računa. Zašto? Zato što naša država kasni. Da bi dobili te pare treba da budete zemlja kandidat, treba da imate Agenciju za plaćanja, treba da imate nezavisnu finansijsku reviziju. Taj proces pripreme, od dana podnošenja kandidature do tzv. akreditacije, tj. do potvrde da ispunjavate sve uslove, može da traje i po nekoliko godina. „Evropski rekord” u tom pogledu drži Hrvatska, koja je sve to obavila za godinu i po dana. Srbija se, dakle, otvorila što je dobro i što će, u krajnjoj liniji, doneti neku korist, ali nije to otvaranje, da se poslužimo šahovskim rečnikom, dobro pripremila tako da bi zbog toga mogla da pretrpi ozbiljne materijalne gubitke i „uđe u neizvesnu završnicu”. U svakom slučaju, korist će biti manja nego što je mogla da bude. Pa čak i u ovom trenutku, bez obzira na tu lošu pripremu, moglo bi dosta da se uradi. Problem je, naime, što poljoprivredni proizvođači nisu svesni velike promene koja se desila, jer nemaju o tome dovoljno informacija. Iz razgovora sa njima vidi se da to ne važi samo za mala seoska domaćinstva, nego i za velike proizvođače, farmere. Poljoprivreda Srbije je dugo bila najzaštićenija u Evropi. To se, da napravimo još jednu malu digresiju, pravdalo time da sve zemlje štite svoju poljoprivredu, te da je naša prosečna zaštita na nivou one koju ima Evropska unija, tj. oko 20 odsto. Pri tom se, međutim, iz vida gubila samo jedna „sitnica”. Unutar same Evropske unije postoji ogromna konkurencija, a povrh toga EU ima bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini sa praktično svim zemljama sveta. Na tom spisku nije svega desetak zemalja (Severna Koreja, Kuba, Amerika, Brazil...), tako da je Srbija po svemu daleko od EU i nema razloga da se sa njom poredi. Elem, prevelika carinska zaštita je naše poljoprivrednike najpre ulenjila, a nedostatak informacija o tome šta se dešava i šta ih čeka - niti im ko daje niti se oni trude da do njih dođu - uljuljkao ih je u uverenju da su konkurentni i da će moći bez problema i starim načinom rada da se odupru nadolazećoj konkurenciji. Neće moći. Najmanje što bi u ovom času država mogla i morala da učini jeste da ih trgne iz dremeža i letargije. Ali prethodno neko nju, izgleda, treba da opasulji.