Srbija u komšijskim makazama

Rumuni kažu da u okruženju imaju samo dva prijatelja: Srbiju i Crno more. Srbija nema ni more a očigledno ni puno razumevanje susednih zemalja. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da su od 15 zemalja koje su se dobrovoljno prijavile da svedoče protiv srpskog stava u slučaju Kosova pred Tribunalom u Hagu, čak tri susedi Srbije. A Hrvatska ne samo da je iznela stav da je nezavisnost Kosova legalna, već je ustvrdila da bi na takav čin pravo imala i Vojvodina (!?). Podsetimo, još dve Srbiji susedne zemlje su Kosovo priznale dan nakon što su UN usvojile zahtev Srbije da se o legalnosti priznavanja Kosova izjašnjava Međunarodni sud pravde u Hagu. Da li to onda znači da je pitanje Kosova sasvim poremetilo odnose Srbije sa zemljama regiona i može li Srbija da zaboravi odnos komšija prema Kosovu i da normalno sarađuje s njima? Drugim rečima, da li se dva od tri prioriteta srpske spoljne politike: uspostavljanje dobrosusedskih odnosa u regionu i odbrana Kosova međusobno sudaraju i isključuju? I da li ovu komplikovanu jednačinu u koju se meša i treći prioritet: približavanje Evropskoj uniji, naša zemlja može da reši? „Pogoršani odnosi u regionu su u prvom redu posledica neprimerenih, nametnutih i neprincipijelnih rešenja kosovskog problema. Dakle, upravo ova pogoršanja pokazuju koliki je ’doprinos’ priznavanja Kosova stabilnosti regiona, kao i meru autonomije regionalnih aktera, tj. naddeterminaciju spoljnih faktora. Na Srbiji su se svi mogući dvostruki standardi primenili, i u meri u kojoj susedi učestvuju u njihovoj podršci odnosi ne mogu biti dobri, mada neki aspekti svakako mogu da se uspostavljaju i razvijaju“, kaže dr Radmila Nakarada, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. I Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ, kaže da je priznanje Kosova glavni razlog pogoršanja odnosa u regionu. “Znalo se tačno koje će države priznati Kosovo i iz kojih razloga i s kojim obrazloženjem. Nije bilo nijednog iznenađenja. Međutim, neke su to učinile na način i u trenutku kada je to imalo dodatno otežavajuće dejstvo u bilateralnim odnosima.” Svilanović, koji je i sam više puta govorio da mu je najteže išlo uspostavljanje odnosa sa Hrvatskom, kaže da je i njegov utisak da su trenutni odnosi lošiji nego godinama unatrag i da pogotovo posle nastupa Hrvatske pred MSP u Hagu odnosi ulaze u jednu prilično delikatnu fazu. Hrvatska je prešla vrlo zanimljiv put od nevoljnog priznavanja nezavisnosti Kosova (izjava doskorašnjeg premijera Hrvatske Ive Sanadera) preko tužbe za genocid protiv Srbije, pomenutog svedočenja u Hagu i čak najavljene oproštajne posete predsednika Hrvatske Stipe Mesića Kosovu. Odlazeći hrvatski predsednik biće prvi nealbanski šef države koji je posetio državu Kosovo i to baš na pravoslavni Božić 7. januara. Opisani sled hrvatskih poteza, kaže Radmila Nakarada, zaista predstavlja niz provokativnih akcija koje neizbežno narušavaju odnose. „Ako se odnos prema Kosovu može objasniti eventualnom spoljnim nalozima, planirani oproštaj u Prizrenu je vrhunski cinizam i spada u voljnu a suvišnu zluradost. Zajedno, podupiru zaključak da Hrvatska u ovom trenutku otvorenih očiju pogoršava odnose sa Srbijom. Srbiji kao da se posredstvom Kosova maksimalno otežava normalizacija njenog regionalnog položaja. Kosovo je problem koji bi zahtevao potpuno drugačije ponašanje suseda prema Srbiji od onog koje je ispoljeno“, kaže. U Hrvatskoj, međutim ne misle da Hrvatska čini išta posebno loše. Predsednik Mesić je izjavio da prigovori Srbije nisu na mestu jer je Hrvatska samo priznala novu realnost, a ponovo je sebi dozvolio da komentariše da je dobro da se „autonomija vrati i Vojvodini“. I u uticajnim nevladinim organizacijama ne misle mnogo drugačije nego na Pantovčaku, pa će Ivan Zvonimir Čičak, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, za NIN reći da je Hrvatska u Hagu samo branila sebe i način svog otcepljenja od Jugoslavije. „Haški tribunal vidim kao jedno veliko međunarodno kazalište; Hrvatska je priznala Kosovo i sada samo zastupa svoj stav. Ne znam zbog čega se ponovo uzrujavate oko toga. Galama koja se u Srbiji sad diže radi hrvatskog nastupa u Hagu više je za internu upotrebu nego što se s njom može nešto postići.“ Ipak, utisak je da je odnos Zagreba prema Beogradu značajno pogoršan otkako se Ivo Sanader povukao sa mesta hrvatskog premijera; upućeni će reći da se Sanader prilično dobro razumeo sa Koštunicom, a navodno je obećao i da se Hrvatska neće prijavljivati za nastup u Hagu protiv Srbije. Prilikom poslednje posete Sanader je Beogradu ponudio i prevod dokumenata koji su Srbiji neophodni u procesu evropskih integracija, ali izgleda da i od toga neće biti ništa. Miroslav Tuđman, aktuelni predsednički kandidat, na primer kaže da je tako nešto neprihvatljivo jer bi u tom slučaju Hrvatska priznala da su hrvatski i srpski jezik isti. Ivan Zvonimir Čičak smatra da odnosi Srbije i Hrvatske ovim neće biti poremećeni i da svi više treba da se posvetimo realnim problemima kao što je, na primer, povratak Srba u Hrvatsku. „HHO je povodom dana ljudskih prava saopštio da vlada Hrvatske otežava povratak Srba.“ Pored problema povratka izbeglica, koji Srbija vidi kao sistemsko pitanje a Hrvatska kao tehnički problem, između dve države su i problemi povratka imovine građana srpske nacionalnosti kao i preduzeća iz Srbije. Zatim, tu je i problem granice na Dunavu: Srbija smatra da granica treba da ide sredinom Dunava, a Hrvatska traži da to bude po katastarskom posedu budući da smatra da se tok Dunava pomerio. Srbija još kao problem ističe incidente koji se dešavaju Srbima u Hrvatskoj kao i neravnopravan tretman koji imaju srpske kompanije u Hrvatskoj. „Mi ne zahtevamo puni reciprocitet, mi tražimo samo jednak tretman kakav oni imaju kod nas. I tražimo da se srpski proizvodi u Hrvatskoj prodaju bar u trgovinskim lancima koji posluju i u Srbiji“, saznajemo iz Vlade Srbije. Veliki problem u međudržavnim odnosima je i to što Hrvatska ne želi da odustane od tužbe protiv Srbije za genocid. „Oni znaju da nema nikakve osnove za uspeh te tužbe, ali uprkos tome i uprkos brojnim našim pozivima da to urade, ne žele da povuku tužbu. Takve stvari Srbija ne može mirno da posmatra i naš pravni tim upravo završava kontratužbu“, kaže naš izvor iz Vlade Srbije. Odnosi između Srbije i Hrvatske se, pride, prelamaju i u odnosu prema Bosni i Hercegovini. Pa tako, imamo paradoks da je lider Srba u BiH Milorad Dodik praktično popularniji među hercegovačkim Hrvatima nego Stjepan Mesić. Iz razloga što se Dodik zalaže za treći, hrvatski entitet o kojem snevaju u zapadnom Mostaru, Čapljini i Širokom Brijegu, a protiv čega jasno istupa Mesić, pre svega zato što bi to moglo da vodi daljem približavanju Srbije i Republike Srpske. Sa manjim entitetom u BiH Srbija ima odličnu saradnju, dok sa Federacijom i dalje postoje tenzije i napetosti. To smo, uostalom, mogli videti iz nedavnih intervjua bošnjačkog člana predsedništva BiH Harisa Silajdžića beogradskim medijima, u kojima on traži nova izvinjenja iz Srbije kao preduslov za normalizaciju odnosa. Odnosi između zvaničnog Sarajeva i Beograda variraju između odličnih, kakvi su se činili prošle zime - kada je srpski predsednik Tadić doprineo dolasku gasa za grejanje u Sarajevo, do krajnje zategnutih kakvi se čine, recimo, kada hrvatski član predsedništva BiH Željko Komšić odbije da se sretne sa ministrom spoljnih poslova Srbije Vukom Jeremićem. U Srbiji nije toliko poznato da od odlaska Komšića sa mesta ambasadora BiH u Beogradu pre skoro četiri godine, ova zemlja nema ambasadora u Beogradu. Nakon hrvatskog kandidata Komšića, red je došao na Bošnjake, a pomenuti Haris Silajdžić je kao ambasadora u Beogradu prvo predložio Borišu Arnauta. Reč je o čoveku koji je potpisao izdavanje pasoša Bosne za mudžahedine iz po zverstvima poznatog odreda „El Mudžahid“ Armije BiH i to se smatra za razlog zbog kojeg Beograd nije Arnautu izdao agreman. Skoro tri godine Silajdžić nije hteo da povuče Arnauta, a Jeremić da mu izda agreman, da bi, naposletku, prošlog leta Silajdžić za ambasadora u Beogradu predložio Seada Avdića. Međutim, ni Avdić ne dobija odobrenje da službuje u Beogradu. Zbog sumnje da je posredno učestvovao u slučaju „Tuzlanska kolona“, kada su u povlačenju iz Tuzle ubijena najmanje 92 vojnika tadašnje JNA, a ranjeno najmanje 33 vojnika Jugoslovenske armije, Avdić neće dobiti agreman. Inače, za taj zločin je pod optužbom da je naredio napad na kolonu vojnika kojima je obećano mirno izvlačenje iz Tuzle, u Beogradu uhapšen i procesuiran građanin BiH Ilija Jurišić. Zvanično Sarajevo i tamošnja javnost puštanje na slobodu Ilije Jurišića ističu kao još jedan od preduslova za normalno uspostavljanje odnosa BiH i Srbije. Inače, receptu sličnom Silajdžićevom, prema saznanjima NIN-a iz Vlade Srbije, pribegla je i Vlada Crne Gore pa je nakon što je iz Beograda proterana Anka Vojvodić kao kandidat za novog ambasadora predložila Igora Jovovića. Naš izvor iz vlade kaže da je Jovović čovek diplomatski problematične prošlosti i da je on predložen iz Podgorice u nadi da će biti odbijen – kako bi se na Beograd prebacila krivica za novo narušavanje odnosa. Naš izvor iz vlade kaže da je ambasador ogledalo onoga ko ga je poslao a kako slučaj nije tako ozbiljan kao kad je reč o ambasadoru BiH, Beograd će mu izdati agreman. Pored ovog, Srbija i Crna Gora sada imaju problem konzulata budući da Srbija želi tri konzulata: u Nikšiću, Pljevljima i Herceg Novom, a Crna Gora dozvoljava samo jedan. Problem sa Crnom Gorom je i najavljeno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kosovom, a u tom pravcu ohrabrujuća je izjava Svetozara Marovića, potpredsednika Vlade Crne Gore i DPS-a, da Crna Gora želi najbolje odnose sa Srbijom i da neće uspostavljati diplomatske odnose sa Prištinom pre odluke Međunarodnog suda pravde. Ono u čemu se slažu i zvanična Podgorica i Sarajevo i Zagreb je odnos prema srpskom ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću, čiji odnos i ponašanje prepoznaju kao jednu od teškoća u normalizaciji odnosa sa Srbijom. Očigledno su navikli na drugačiji odnos iz Beograda. Ivan Zvonimir Čičak to kaže ovako: „Moramo shvatiti da smo mi male države koje trebaju prepoznati interese velikih sila i onda plivati među njima. A vaš ministar to ne shvata. On vas previše veže za jednu silu: Rusiju. A znate li koja je prva velika sila koja je priznala Hrvatsku? Rusija. Zato mislim da takav jednostran pristup srpskog ministra nije dobar za same Srbe i mislim da je korak unazad u odnosu na Svilanovića pa čak i u odnosu na Draškovića. Kod Draškovića je uvijek bilo nezgrapnosti u izjavama, ali je on bar razumijevao svjetske tokove“, kaže predsedik Hrvatskog helsinškog odbora. Međutim, Radmila Nakarada će reći da su sasvim neosnovane optužbe Crne Gore, Hrvatske i BiH da je za narušene odnose sa susedima glavni krivac ministar spoljnih poslova Srbije. „Takve optužbe beskrajno pojednostavljuju prirodu problema. Prvo, ministar vodi politiku vlade a ne svoju ličnu; drugo, slutim da, iako je sigurno bilo i netaktičnih izjava ili poteza, optužbe ipak ponajviše pristižu kada se sa minimumom odlučnosti artikulišu vitalni interesi srpske države, i da se upravo oni žele prikazati kao nepremostiva prepreka uspostavljanju dobrosusedskih odnosa. Legitimno je pravo na neprimerene poteze svojih suseda reagovati državnički ozbiljno.“ Takođe, treba reći da su, inače krhki, odnosi sa Makedonijom narušeni posle odluke makedonskog parlamenta od pre mesec i po dana da ratifikuje sporazum o granici sa državom Kosovo; da je posle toga ministar Jeremić Makedoniju i nazvao „zemljom čiji je glavni grad Skoplje“. Da su posle bugarskog svedočenja u Hagu ponovo narušeni i odnosi sa Bugarskom, da su odnosi sa Albanijom standardno loši. Iz Vlade Srbije će nam reći da su odnosi sa Mađarskom odlični, ali ćemo onda pročitati u novinama da je mađarski predsednik Laslo Šoljom boravio u privatnoj poseti Subotici na poziv Ištvana Pastora, predsednika SVM-a. Sva diplomatska pravila nalažu da put predsednika Mađarske od Budimpešte do Subotice mora da vodi preko Beograda. Međutim, kako ćemo mi graditi odnose sa susedima ubuduće? Kuda iz ove situacije u kojoj smo sada? Goran Svilanović smatra da je odgovore na ova pitanja potrebno saopštiti susedima. „To bi bila konkretna pomoć, konkretan korak koji bi Srbija mogla da učini. Treba zajedno sa njima, strpljivo, da pravimo dogovore o unapređenju odnosa”. „Srbija nije danas u poziciji da se ponaša velikodušno, ona mora jasno i strpljivo da zastupa i štiti svoje državne interese i da u skladu s njima normalizuje odnose sa ovim susedima. Poboljšanje odnosa, međutim, mora biti plod zajedničkog interesa“, smatra dr Nakarada. Ona kaže da je međunarodna politika vlade koju sprovodi ministar Jeremić plod složene realnosti u kojoj se Srbija nalazi. „Nesporan je prioritetni fokus na EU jer ona ocrtava civilizacijski krug kome pripadamo i predstavlja generator nužnih unutrašnjih reformi. Međutim, odnos većine članica EU prema teritorijalnom integritetu Srbije, koji se iskazao priznanjem Kosova i Metohije kao nezavisne države, pokazuje da EU nije samo nosilac reformi i vrednosti koje su nam bliske već i „novih pravila“ u odnosu na državni suverenitet. To znači da je delom i u sukobu sa vitalnim interesima Srbije. Takav složen, paradoksalan odnos nameće i razuđeniju spoljnu politiku.“ A takav odnos Srbije i takva spoljna politika Srbije, vidimo, baš i nisu najbolje primljeni u regionu. Zapravo, od osam komšijskih zemalja imamo samo punu podršku Rumunije. Sreća da je rumunski predsednik Trajan Basesku pobedio na nedavnim izborima, pa se bar stav našeg velikog, istočnog suseda neće promeniti.