Ajatolasi u tranziciji

Iran je obeležio 25- godišnjicu islamske revolucije u jeku jedne od najdubljih političkih kriza od svrgavanja monarhije. Reformistima je zabranjeno da se kandiduju na predstojećim parlamentarnim izborima, a demokratski nastrojeni predsednik Muhamad Hatami i čak duhovni poglavar ajatolah Ali Hamnei sve više gube moć u sudaru sa dogmatskom ulemom, oličenom u Savetu zaštitnika (islama i islamske revolucije), koji ima pravo veta na zakone nesaobražene šerijatu. Upravo kad je izgledalo da će demokratizacija i reforme dobiti nove podsticaje, kruto tumačeno šerijatsko pravo je još jednom prevagnulo nad građanskim pravom. Ali, nema bunta, a ni raspoloženja za bunt.

Iranska politička kriza je jedinstvena još po nečemu: ne zasniva se pretežno na ekonomskoj krizi, kako to obično biva u zemljama velikih previranja. Zahvaljujući prirodnim bogatstvima - nafti i zemnom gasu - i visokim cenama nafte, Iran je u poslednjih nekoliko godina, nakon prvih zalečenih rana iz dugog rata sa Irakom, ostvario visoku stopu privrednog rasta (od 6 odsto). Taj trend će se, prema predviđanjima stručnjaka, nastaviti i u ovoj i u idućoj godini. Privredna kriza, tvrde reformisti, doći će kasnije: kad tvrda politika i produžena izolacija sputaju ekonomiju i učine je nesposobnom da spoljnom trgovinom pokrije rastuće unutrašnje potrebe, u prvom redu zbog visokog priraštaja stanovništva. Dotle će, kako izgleda, pre ajatolasi nego reformisti voditi zemlju kroz tranziciju.

Na mitinzima povodom proslave 25-godišnjice islamske revolucije nošene su slike verskih poglavara, ali ne i predsednika Hatamija. On je na glavnom trgu u Teheranu kritikovao odluku Saveta zaštitnika da se reformatorski i demokratski usmerenim političarima zabrani da se pojave na parlamentarnim izborima, koji se održavaju 20. februara. Na crnom spisku se nalazi oko 2 500 nepodobnih javnih ličnosti, među kojima su i mnogi istaknuti poslanici sadašnjeg saziva Medžlisa, čak i predsednikov rođeni brat Muhamad Reza Hatami. Nije uvažen čak ni apel vrhovnog ajatolaha da se to ne čini. “Oni (članovi Saveta zaštitnika) jesu protiv slobode i demokratije u ime vere”, rekao je predsednik Hatami. “NJihov model je grozan i nasilan.”

Od 1997, kad je izabran za predsednika, Hatami je, zahvaljujući reformatorskoj koaliciji u parlamentu, podstakao donošenje zakona o liberalizaciji medija i relativnoj autonomiji univerziteta, kao i prihvatanje konvencije UN o zabrani torture i diskriminacije žena. Nije mnogo, ali je Savet zaštitnika i te akte obesnažio. Tako Iranom upravljaju dve vlade, jedna građanska, a druga teokratska. Sada je na pomolu potpuno urušavanje reformatorskog pokreta, jer će izbori, sa verovatno vrlo niskim odzivom birača, neminovno dovesti na vlast islamske konzervativce i izmeniti strukturu parlamenta.

To će oslabiti Hatamijevu moć, a možda i zaustaviti tek započeto, krajnje oprezno, otvaranje Irana prema svetu. Vrlo je moguće da će se to odraziti i na spremnost vlade da inspekciji UN dopusti uvid u iranski nuklearni program. Dosad se ta spremnost, makar koliko bila uslovna, mogla tumačiti kao doprinos popuštanju napetosti u tom delu Azije.

Veruje se da u Savetu zaštitnika - koji, dok preuzima odgovornost za sudbinu Irana, faktički vraća točak novije iranske istorije unatrag - postoje dve struje, bigotna i pragmatična. Sad ova druga, koja se nije protivila namerama vlade da izvlači Iran iz “osovine zla”, otvori dijalog sa SAD i proširi odnose sa svetom, možda daje bizarni tračak nade da se tranzicija ka pravnom poretku i institucionalizovanom društvu ne može, uprkos krahu reformista, sasvim zaustaviti.

Privreda ide u prilog toj pretpostavci, jer signalizira da će bez promena u političkom sistemu i bez neophodnih reformskih podsticaja neminovno upasti u stagnaciju.

Nema stranih investicija jer je Iran, zbog nestabilne situacije, i dalje zemlja visokog političkog rizika za ulagače. U proizvodnji dominira centralizovan i birokratizovan državni sektor, dok je preduzimljivost privatnih firmi dosta ograničena. Zemlja je jednostrano usmerena na naftnu industriju, uprkos naporima ka diversifikaciji, i još se nalazi pod međunarodnim sankcijama, zavedenim pre devet godina nakon optužbi za podršku međunarodnom terorizmu. Nezaposlenih je 16 odsto, a svake godine treba otvoriti 800 000 novih radnih mesta, jer je više od polovine stanovništva mlađe od 25 godina. Najzad, sve je više mladih tehnokrata koji žele reforme. Ako nema reformi, širi se beznađe, što je možda najizraženije raspoloženje pred parlamentarne izbore.

LJude više i ne zanima ko vlada, nego kako vlada.