Dom i svet

Živim u jednom gradu na zapadu kontinenta, a pišem uglavnom o onome što sam doživeo u ranoj mladosti u zavičaju. Prevalio sam sedamdesetu, nisam se obogatio i ne zavidim onima koji jesu. Uživam u sitnicama tako nevažnim, da me je stid i pominjati ih. Od javnih mesta posećujem biblioteku, zelenu pijacu, fotokopirnicu, pekaru, poštu, knjižaru, banku i plivački bazen. Kad je lepo vreme prošetam po poljima izvan grada. U rancu vučem termos sa čajem od svakovrsnih trava. Pod jednim usamljenim orahom, na klupi koju je postavila opština, sednem da se nagledam zelenila i belih oblaka i da, iz poklopca termosa, popijem čaj. *** Grad je poznat po nekoliko crkava iz romanskog perioda, i po univerzitetu osnovanom godine 1431. Od kuće do centra stižem autobusom za dvanaest minuta. Svakodnevno telefoniram u Srbiju, više puta. Nesrećni Dis! Dok je, kao ratni izbeglica, boravio na Azurnoj obali, nije bilo uličnih govornica i mobilnih telefona kojima se ja neštedimice služim. NJegov stih “Bože, šta li danas u Srbiji rade?” danas je bez dubine prvobitnog vapaja. Meni je dovoljno da zažmurim pa da, iz polutame pamćenja, ispliva raskrsnica Ibarskog puta sa koje se skreće prema Belanovici, kao i staza kojom se, između retkih voćnih stabala, spuštam prema kući. Pokaže se i ona plastična kantica koja uvek ostane pred kućnim pragom, kao i metla uspravljena uza zid. *** Življenje u tuđini je dugo navikavanje na samoću. Pravo govoreći, ni u Beogradu nisam mnogo društveniji: veze su se pokidale, tok je krenuo u meni nepoznatom pravcu. U tuđini, tuđinac je, po logici stvari, čovek na svom mestu. Osećanje besmisla tu se, ponekad, uzdiže do onostranih visina; suočavanje sa poslednjim stvarima je živo i neposredno. Vazduh apsolutne slobode je oštar, svaki udah boli. *** Tuđina nameće monašku samokontrolu. Sklonost ka samomučilačkim ograničenjima negovao sam od malih nogu. Svetački ideali su se pokazali iznad mojih mogućnosti, mada su radne sobe pisaca veoma slične kelijama u kojima okapaju kaluđeri. Bilo je vreme kad sam, po rečima Svetitelja iz Asize, kinjio svoju telesinu-magarčinu, uskraćivao joj alkohol, duvan, kafu, meso i plotska uživanja. Iz tog spiska u međuvremenu su ispali naša prepečenica i francuska crna vina. Što se tiče televizije, koju primam preko satelita, gospa-Nostalgija nema visoke estetske zahteve: uživam i u nekim osrednjim emisijama beogradskog Prvog programa. *** Bliži se još jedna Nova godina. Nekad sam i ja pokušavao da učestvujem u tzv. najluđoj noći, u tom slavlju u čast prolaznosti zemaljskog postojanja. Uzaludan, smešan trud: nisam znao da plešem, nisam imao stalnu devojku, kuburio sam s parama. Tek u tim, razdraganim noćima, moja neuključenost je dolazila do punog izražaja… More sam prvi put video u dvadesetoj, i istog časa prepoznao iskonsku ljubav prema njemu. *** Posle sam se ženio i razvodio, i letovanja postadoše obavezna. Dubrovnik, Rovinj, otoci, sveže piturane sobe, znojava popodneva u kojima cvrčci uvežbavaju stilsku figuru zvanu aliteracija, konobe i sedeljke na mesečini, zvuci džuboksa praćeni odblescima fenjera koji se dave u uzdrhtalim talasima. Pijana praznina, uz povremene probade iz sećanja; bolne pomisli na tugu i ostavljenost sa druge strane planinskog venca. Zanemela i ostavljena, iza brda je ćutala istina, da se, početkom devedesetih, oglasi tutnjavom katastrofalne poplave. Tako se okončao poluvekovni raspust od istorije. *** Nigde mi nije potaman, i svugde mi je dobro. U zavičaju je tužno na jedan, u tuđini na drugi način. Prepešačio sam mnoge predele, uživajući u onome što mi je dolazilo u susret. U pešačenju se postiže izuzetna bliskost sa zemljom, nebom, ljudima, vegetacijom. Poredio sam, usput, novo sa poznatim, tuđe sa domaćim, sad u našu korist, sad na našu štetu. U svetu sam se odmarao od Srba, u Srbiji od sveta. U civilizovanoj hladnoći ima reda i tvrde ispravnosti; u našem, toplom mutljagu, nađe se svega i svačega , od plemenitosti i duševne čistote, do sitnih računica. *** Prošao sam nekoliko kontinenata, a legitimisali su me jedan jedini put, na autobuskoj stanici u Las Vegasu. Mesec dana kasnije, na sedam kilometara od rodnog sela, ulični pozornik mi je, kao sumnjivom licu, zatražio ličnu kartu. Krajem sedamdesetih, pešačeći od Novog Pazara prema Beogradu, sišao sam, iz Dragačeva, niz planinu Jelicu, pa moradoh proći kroz dvorište jedne osnovne škole, i to za vreme velikog odmora. Savesni nastavnici - ko bi drugi? – telefonirali su policiji: bio sam sumnjiv, naoružan štapom. Kako izbih na seoski put, presretoše me patrolna kola. Štap nisu pustili u auto, ostavih ga u jarku. Odvezoše me u Čačak, saslušaše, pretresoše ranac. „Možeš ići,” rekoše. „Da sam prevozio drogu u luksuznom autu, ne biste me zaustavili”, primetih. „Šta se buniš, nismo te tukli?” reče šef ispostave. Samo je to falilo. *** U mom selu, na svadbama, pevaju Ivanovci lepši od Pariza. Grad svetlosti se time ne nipodaštava, naprotiv: uzet je kao najviša mera koju Ivanovci, takoreći nehotice, premašuju. Manje zbog Ivanovaca i Beograda, a više zbog antisrpske kampanje koja me je dovodila do besa, počeh pomišljati na povratak. Kupih stan u Beogradu, sazidah kuću na selu. U pripremama, oklevanju i odlaganju odrastoše mi deca, uklopiše se u školski sistem, a i klevetnici se, posle bombardovanja, primiriše, kao da je bacanje kasetnih i uranijumskih bombi bilo sve što su želeli. Povratak se izjalovi. *** Glavnina biblioteke mi je u rodnom selu. U mladosti sam dovlačio pune kofere knjiga iz Pariza u Beograd, proplivao sam kroz sva razdoblja francuske pismenosti, da se zaustavim na sredini XX veka. Od ovoga što se danas objavljuje malo šta pročitam. Prelistam, pa ostavim. Blez Paskal (1623-1662) nije samo dublji, nego je i aktuelniji, zanimljiviji pisac od TV-mislilaca koji su mi se, kao zagovornici NATO-agresije, zauvek zgadili. *** … Za ovaj narod kažu da ga odlikuje visok stepen inteligencije. Ako se pod tim podrazumeva moć brzog poimanja, spremnost na hitno povezivanje stvarnih ili prividnih uzroka sa očiglednim posledicama, onda je ocena tačna. Ovde je i glupost živahna, i ona bi da briljira! Bistrom glavom mogu se pohvaliti i mnogi naši ljudi, samo što se kod nas pronicljivost koristi u praktične svrhe, pa se potvrđuje i kao lukavstvo uma, dok je ovde sama sebi cilj, uživa u sebi, a živu stvarnost utrpava u svoje unapred pripremljene kalupe, u vrednosne, ideološke, političke, filozofske, psihološke i jezičke sheme. Dogmatska uverenja pretežu nad osećanjem i doživljajem, ona zamenjuju uvid u istinu. Brzina u prosuđivanju, po pravilu, ide na uštrb odmerenosti, pravičnosti i moralne odgovornosti, a kad se tome doda veliko neznalaštvo, dobija se nasilje koje smo, devedesetih, iskusili na svojoj koži. Tada sam, kao na laboratorijskoj demonstraciji, video kako su brzina u suđenju i spretnost u sklapanju slatkorečivih obrta u suštinskom razlazu sa mudrošću. Brza pamet se najlakše kreće po površini stvari, i što je brža, to ih ovlašnije dotiče. Čim zadre malo dublje, čim dotakne srž, duh uspori kretanje i ne nagli sa zaključcima. Zrela pamet je pipava, spora, a ponekad se čini i glupava. Što je u dubini, to tinja; površine svetlucaju, kao sneg na suncu. *** Ove, i druge nedostatke brze pameti uravnotežuje životna zbilja sa kojom TV-mislioci, nastanjeni u metropoli, nemaju bližih veza. Grozim se sveznajućih klerika koji su umislili da su savest čovečanstva, a ne umeju da prišiju dugme na kaputu, ili da ispeku kajganu. (Malo ko zna da je zamisao o uvođenju pariskog metroa, i konkretne nacrte za uspostavljanje prve linije, dao Blez Paskal). Bezbožno samouverena, ta elita odvojena od života i od svog naroda, deli savete celom ljudskom rodu, u sve se meša i sve razume, pa je zagazila i u balkanski karakazan, brkajući Sloveniju sa Slovačkom, a obe sa Slavonijom… *** Brza pamet likuje u razgovorima o politici, sportu, kulinarstvu, te u salonskom druženju, tamo gde se cerebralna gimnastika usavršila u hvatanju horizontalnih veza i potvrđivanju politički korektnog mišljenja. Slepa i gluva za životnu složenost, ona je bezdušno pristrasna, policijski samouverena, pijana od sopstvene važnosti. Na sva pitanja ima pripremljen odgovor. Jao onom ko joj se nađe na putu…