Poslaću mu Jagicu i DŽoa

Iz NIN-ovog broja 3077 od 17. decembra 2009. uverio sam se da još jedan ubilac – prvi je bio čuveni Borivoje Viskić – nije zadovoljan ponašanjem svojih žrtava. Jovo Kapičić i drugi zanatlije smrti ponekad smatraju da dok ti pucaju u glavu treba da pokazuješ radost. Ako to ne izražavaš, oni te ne cene. Jovo Kapa je mnogim ljudima priređivao radost odlaska u večnost i želeo bi, po mogućstvu, to da čini još. Pročitavši u NIN-u intervju ovog generala ubilačke struke, imao sam ideju da, vrlo pristojno i uljudno, javno kažem da on jako izbegava istinu. Sve što govori o Golom otoku i o ljudima kojima je priređivao radosni odlazak u večna lovišta, pa makar mu oni to i ne priznavali, laže. I mislio sam da ću ga postideti. Ali onda mi pade na pamet – pa, ljudi će ti se smejati! Zar čoveku koji je uvežbavao pucanje u potiljak da bude važno što će mu neko reći da laže? Dakle, nije mu bila jaka istina ni da smo se nekad nas dvojica našli na nekoj tribini (`đe bi` ja s njim) ni da mi je, kobajagi, rekao ono što tvrdi da je rekao. Sve je to general ubilačke struke video samo u svojoj mašti. I možda će me on jednog dana, zaista, pozvati da zajedno sednemo, pa da malo, onako prijateljski, ćaskamo. Ali nisam siguran da ću u tom trenutku biti slobodan. A tada neću imati druge nego da mu pošaljem Jagicu i DŽoa. To su, naime, moji psi. Ipak, mi smo se jednom – doduše, na ulici – odista sreli. I ja sam to u svesci zabeležio, u sredu 31. maja 2001. godine. Belešci sam dao i naslov i on glasi: „Pičkaranje sa general-dželatom“. (Izvinite zbog „pičkaranja“.) Tamo sam . Danas je četrdeset osma godišnjica mog puštanja sa Golog otoka. A juče posle podne, oko dva sata, imao sam jedan zanimljiv susret. Posle nedavne neočekivane majčine smrti Nena se oseća kao samlevena i kod kuće nemamo ništa za ručak. Polazimo u restoran „Proleće“ na Topličinom vencu da nešto pojedemo. Presecamo Knez Mihailovu... i izbijamo na ugao Ulice Vuka Karadžića, gde iznenada licem u lice sretamo generala Udbe Jovu Kapičića. Nas dvojica se kao i svaki put ranije činimo da se nismo primetili i hoćemo da se mimoiđemo. Ali on je u pratnji nekog ovisokog mlađeg čoveka, koji pokazuje vidno iznenađenje što me vidi i, izgleda, hoće svojem starijem saputniku da skrene pažnju na to. Nena čoveka ne poznaje, a ja ne pokazujem da sam išta primetio i mi produžavamo ulicom. Ali nismo prošli ni nekoliko koraka kad iza leđa začujem: „Mihailović! Mihailović!“Zastanem i okrenem se. Vidim da mi se Udbin general krupnim koracima približava.„Vi ste Mihailović!“ viče on u hodu. „Književnik?“ „Jesam“, potvrđujem. „Znate li vi ko sam ja?“ pita značajno. „Znam“, odgovaram. „Šta vi ono pišete o meni?“ nastavlja uzrujano. Unosi mi se u lice i preti mi prstom. Ali meni se čini da to više radi da bi ga video onaj mladi čovek u njegovoj pratnji nego što hoće da se raspravi sa mnom. „Zašto vodite kampanju protiv mene? To je cijela kampanja!“ „Zato“, odgovaram, „što ste osnovali Goli otok.“ „Ja osnovao Goli otok!“ podvikuje on zaprepašćeno. „Ja!“ „Vi i vaš Josip Broz!“ žustro odgovaram. „Ja nikad nijesam...“ započinje on. Ali vidi da se zaleteo i prekida. „Ja nijesam...“ „Ja sam vas tamo video“, kažem, i više se ni sam ne uzdržavam, „deset puta!“ „Kad? Kad ste me vidjeli?“ „Pedeset prve i druge. Stalno ste odlazili.“ Uto nas Nena prekida. „Vi nemate pravo“, kaže mu ona, i vidim da ga to zbunjuje, „da nas ovako zaustavljate na ulici. Mogli ste da se javite telefonom, pa da se dogovorite gde ćete se videti. I da tamo nasamo razgovarate.“ A već primećujemo da nas prolaznici zagledaju i da su se dvoje-troje zaustavili preko puta i slušaju šta vičemo. On zbunjeno kaže: „Izvinite gospođo!“ I obraća se meni: „Supruga?“ Ja potvrđujem. „Izvinite, gospođo“, ponavlja lepo vaspitani general-dželat, „nijesam htio pred vama da vodim sa vašim suprugom ovakav razgovor, ali on vodi cijelu kampanju protiv mene. On je jedan nesavjestan književnik!“ I nanovo se okreće meni. Sad mi se već obraća sa ti. „Ti si nesavjestan! Ti lažeš!“ Ja odvraćam:: „Ti lažeš! Ti si zločinac!“ On pljuje u stranu: „Tfu, smrade! Tfu, splačino izdajnička!“ Okreće se natrag i preko njegovih leđa vidim da onaj mladi čovek stoji na nekoliko metara od nas. Očigledno, sve je pažljivo slušao. „Pička ti materina izdajnička!“ dobacuje general preko ramena. I pokušava da ode ne slušajući me više. „Pička tebi materina zlikovačka!“ dovikujem za njim. „Visićeš na vešalima, majku ti jebem zločinačku! I ja ću doživeti da te tamo vidim!“ On iza sebe kao da odmahuje rukom. I s onim mladim čovekom odlazi prema Knez Mihailovoj. Imam utisak da ga pratilac teši, možda čudeći se što ovakvi kao što sam ja još na svetu postoje. Nena i ja, takođe uzbuđeni, nastavljamo naš put prema „Proleću“. Ne znam da li nam je ručak još važan.