Međubošci

Elem, da budem malo i pošten, znao sam za „međubošce“, ali, ruku na srce, nisam znao za međubožićni kalendar. NJega mi je otkrila Biljana, a njoj njen deda Lesa iz Kaone, između Guče i Kraljeva, a kome „seno pokošeno nikad nije uhvatila kiša“. Taj međubožićni kalendar imala je, nekad, svaka poštena, domaćinska kuća. On se svake godine pravio, a u novije vreme, upisivao se, obično, u crkveni kalendar, a sve u cilju „uspešnog skidanja letine sa imanja“. Međubošcima se zovu dani od pravoslavnog do katoličkog Božića, a međubožićni kalendar se pravi ovako: svaki dan od 26. decembra prošle do 6. januara ove godine prati se, beleže se sve vremenske promene, iz sata u sat, od ponoći do ponoći. Svaki međubožićni dan predstavlja ceo jedan mesec u nastupajućoj godini. Tako, na primer, 26. decembar predstavlja ovogodišnji mesec januar, 27. decembar je mesec februar, 28. decembar je mesec mart, a 29. decembar je april, 30. decembar je maj, 31. decembar je juni i tako sve do 6. januara koji predstavlja decembar 2010. godine. Pa tako, ako je, na primer, 26. decembra 2010. godine bilo sunčano, i neuobičajeno toplo od 10 časova pre podne, to znači da će od 10. januara ove godine biti pravo proleće sve do kraja meseca i da ću, kao 26. decembra, go golcijat u ligeštulu na terasi ležati i u Avalu zevati. E, ali 27. decembra je, ako se sećate, kiša počela da pada još noću i padala je ceo dan, što znači da će takav biti i ceo nastupajući februar. Dobro, ali zato je 28. decembra bilo sunčano preko celog dana, pa će zato mart biti izuzetno lep sa neoubičajeno visokim temperaturama za taj mesec, možda, brale, i za kupanje na Adi Ciganliji! Radim na terasi sa tegovima, hoću reći, započinjem novi godišnji solarni ciklus, te stepujem i na steperu, i, gledajući ka FK “Obiliću“ i Centralnom zatvoru, pokušavam da dokučim; koliko je star taj deda Lesin kalendar? Milan Budimir, recimo, piše da se „najstariji Slovenin, koji je zabeležen po imenu, zvao BOŽ“ i „on je stajao na čelu plemenskih glavara kojih je bilo 72“! Taj broj, kaže Budimir, „mogao bi se objasniti tako što je srpska solarna godina imala 72 nedelje od po pet dana“. A Strabon, bajdvej, piše da je ta Pitagorina „petica“, očigledno srpska, preuzeta od tračkih plemena. Tu srpsku „peticu“ preuzele su i etrurske izbeglice koje su, predvođene Enejom, bežale sa dunavske razrušene Troje, na zapad, na Apenine... I umesto da se i danas držiš te srpske „petice“, ti si postao živi kalendarski haos, moj Srbine! „Zanimljivo, baš, zanimljivo!“, ponavlja K. G. Jung sedeći na indijskom taburetu i pućkajući na prazno srebrnastu patarensku lulu. Pa će: “Ispada da je taj Bož, Božidar, Božiji dar, da je to, u stvari, srpski Božić koga Srbi slave, a ne znaju šta slave. Taj vrhunski srpski poglavar Bož bio je srpski bog na zemlji sa svoja 72 boga poglavara kojima su podređena 72 srpska plemena, podređena kao 72 nedelje, kao 300 dani u godini. Tako je Bož sa svojim srpskim plemenima preslikao nebeske zakone na zemlji, i, dok su se Srbi toga držali, moćni su bili. A kada ste od tog božjeg kalendara odustali, svačije ste roblje postali...“ Nedelja, 3. januar. Od ranog jutra sedim za laptopićem, kao za vrednim brdskim konjićem, i tovarim na njega teške stranice mog romana „Bogumil iz Guče“. Opisujem kako g. Mladen Protić iz Nice, preko Lombardije, 2. avgusta 1917. godine, električnim vozom ulazi u Švajcarsku, kako prolazi dugačkim Simplonskim tunelom, i, gle, ulazi u „švajcarski raj“, u dolinu Rone, kroz varoš Breg. A u vozu ga neki bankar iz Berna, inače mason, ubeđuje da su Brig i Rona – srpski toponimi!? Kao Brig je Brijeg, Breg, a Rona, je l` da, RONI ispod Simplonskog tunela i IZRANJA u dolini ispod Briga. I još mu kaže da su te toponime u Švajcarsku doneli srpski bogumili bežeći od Nemanjića!? A uveče, o, nebesa, na Javnom servisu javljaju da su se, pored Berna, dve snežne lavine sručile i četiri planinara ubile! I, kroz glavu mi suluda misao prođe: ako je 2. avgusta 1917. godine u Bernu bila nesnosna vrućina, onda je, po deda Lesinom kalendaru, sasvim očekivano da 3. januara 2010. godine bude kratkotrajno i naglo otopljavanje, i, eto ti, brale, nevolje, eto ti snežne lavine! Ovde, Jung pilji u mene kao u drevnog Boža, a meni neprijatno, Srbin sam i ne volim kada stranac u mene gleda kao u boga. Onda navalimo na nedeljni ručak, juneću supu, jagnjetinu i teletinu na krompirima, na Nikolino vino i Biljanine tufahije, a završimo sa espreso kafama i francuskim konjakom. Posle svega padnem u beržeru, kao u komu, i, eto me u Vrčinu. A tamo moja Crna u šupi na jednoj gajbi sedi i od jutra do mraka beleži vremenske mene i glasno razmišlja: “Ako je danas, 4. januara, ceo dan vedro i mrazno, onda će celog oktobra biti miholjsko leto.“