Slobodni među zidinama

Pećka patrijaršija ima posebno mesto u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ima status stavropigijalne lavre – pod direktnom upravom je srpskog patrijarha. Iz pijeteta prema njenoj ulozi u istoriji Srpske crkve i uopšte srpskog naroda, ostala je tradicija da se, i po preseljenju sedišta Srpske crkve u Beograd, njeni poglavari naknadno i ovde ustoličavaju. Otuda srpski patrijarsi nose i titulu – arhiepiskop pećki. Gotovo da nema iole krupnijeg događaja u istoriji srpskog naroda, koji, kroz vekove njenog postojanja (otkad je podignuta početkom 13. veka), nije ostavio svoje otiske na Pećkoj patrijaršiji. Zbog mesta na kojem je vozdignuta, ona je često bila i pod još većim teretom, u poređenju sa ostalim svetom kojem pripada. Jednu od najtežih etapa svog životnog puta prolazi upravo u naše vreme, od 1999. godine, otkad se pod mentorstvom Zapada stepen slobode meri visinom ogradnih betonskih zidova i gustinom bodljikave žice. Kraj Drugog svetskog rata Pećka patrijaršija dočekala je sa gotovo hiljadu hektara zemlje u svom posedu. A onda je komunistička vlast potegla za agrarnom reformom i nacionalizacijom: ovom manastiru, s neospornom činjenicom da je imao nemerljivo veliku ulogu u toku svog postojanja, „privilegovano“ je ostavljeno po 30 hektara obradive zemlje i šuma. Danas, posle rata (1999) kojim se legalizovalo nasilje, manastir ne može da koristi ni sve od toga malo što mu je ostavljeno. Koristi uglavnom samo ono što je zaštićeno visokom ogradom. Među zidinama odvija se gotovo sav život manastira, nad kojim su jedino širom otvorena vrata neba. Manastir Pećka patrijaršija je i bio i ostao svojevrsna duhovna košnica. Danas dvadeset i četiri monahinje ovde se podvizava i brine o svetinji; vreme provode u molitvi i u manastirskim poslušanjima. Mati Haritina, zamenica igumanije, kaže da one, monahinje, nastoje da same proizvedu što više mogu od svega onoga što im je potrebno za život; nešto od onoga što na tom malom parčetu zemlje proizvodu, a što pretekne, uspeju da prodaju i od toga kupuju druge neophodne potrepštine... U okviru manastirske porte redovno zaseju i zasade baštu s raznim vrstama povrća: paradajz, parika, krastavac, grašak, boranija, crni i beli luk, kupus, šargarepa... Unutar manastirskih zidina je i voćnjak: šljive, jabuke, kruške, orasi... Među voćkama je livada. A u dvorištu je i poveći vrt cveća... Od manastirske ekonomije imaju još devet krava, sedamdesetak kokošaka, 120 košnica, dva bazena sa ribom... Pod zaštitom međunarodnih vojnih snaga (Kfora), Pećka patrijaršija uspeva da koristi još samo deo svog imanja u Budisavcima. Na ovom imanju je i crkva iz 14. veka. Tu su i konaci. Stari konak koriste monahinje koje rade na ovom imanju – obično po njih tri imaju poslušanje da tu rade. A novi konak koristi Kfor. Na ovdašnjim njivama zaseje se po nešto kukuruza, pšenice, trave... Zvečka u Pećkoj patrijaršiji oglašava se u pola pet ujutru. U pet sati počinje polunoćnica, prva jutarnja molitva, na kojoj su obavezne da budu sve monahinje. Bogosluženja se drže u kapeli posvećenoj Srpskim svetiteljima, koja se nalazi u okviru konaka; samo o većim praznicima liturgija se služi u crkvi Svetih apostola. Posle te prve jutarnje molitve, koja traje nepun sat vremena, većina sestara odlazi na svoja poslušanja; one koje su slobodne ostaju na – jutrenju, na bogosluženju koje u produžetku traje još oko dva sata, kada se čitaju šestopsalmi, katizme, dnevne molitve, kanoni svetitelja koji se toga dana slave i časovi. Za to vreme sveštenik vrši proskomidiju, pominje i žive i mrtve. Sveštenik često ne može da postigne da pročita sva imena, pa u čitanju pomogne neka od sestara. Dok traje jutrenje, svaka od sestara koja nije na bogosluženju, na nekom drugom poslu je angažovana: u kuhinji, u štali, kod ribnjaka, na sređivanju crkve – pale kandila i sveće... Obično su po dve sestre angažovane na jednom poslu, kaže mati Haritina. Svake nedelje, lančano, smenjuju se na poslušanjima; tako, jedne nedelje su u kuhinji, druge u štali, treće na ribnjaku, četvrte u crkvi... S takvim rasporedom, desi se da svaka od njih po neku nedelju bude „slobodna“. Ali i tada nemaju „slobodnog vremena“, već obavljaju opšte manastirske poslove, gde god treba nešto da se radi: na ekonomiji, u kući, u dvorištu, oko cveća, na izradi brojanica... Rade dok ne počne liturgija, a ona počinje kad se završi jutrenje, oko osam sati. Liturgija traje do oko 9 – 9.15. Sledi potom malo posluženje, kako za goste koji su bili na liturgiji, tako i za manastirsko osoblje. U tom kratkom vremenu, sestre iz kuhinje su spremile ručak. Zvone, što je poziv da se sedne za trpezu, u trpezariji. To je i doručak i ručak. Pre i posle jela čita se molitva. Posle ručka svako nastavlja sa svojim obavezama, sa svojim poslušanjima. Sve do večernje službe, u pet sati popodne. Ona traje oko sat, sati i po. U produžetku večernjeg bogosluženja, svaki dan, čita se akatist Presvetoj Bogorodici. Ali, svakog dana drugi akatist. Jednog dana Pećkoj Bogorodici, drugog dana Pokrovu Presvete Bogorodice, trećeg dana Trojeručici... Sa čitanjem akatista završava se večernja molitva. Iz kapele ide se u trpezariju, na večeru, koja je već pripremljena. Ona traje oko pola sata. Sestre odmah uzimaju i peru sudove. Sledi mala pauza. A onda se ponovo oglašava zvečka. Zvoni za povečerje. Na povečerju, na još jednoj molitvi u kapeli, ponovo su obavezne da budu sve monahinje. U okviru povečerja čita se kanon Bogorodici i kanon Angelu hranitelju, a nedeljom i akatist Gospodu, kao i praznicima akatist svetitelju koji se toga dana slavi. Povečerje se završava molitvom San gradušći, glavnom molitvom pred spavanje. Posle toga svako odlazi u svoju keliju. Neko ima svoje pravilo da se još pomoli i(li) da nešto pročita... U stvari, prema hrišćanskom učenju, s večeri već je počeo novi dan.