Rizici jednog spora

Iako je odranije poznato da Srbija priprema kontratužbu protiv Hrvatske za genocid, odluka srpske vlade da Međunarodnom sudu pravde podnese ovu tužbu, doneta poslednjeg dana stare i ostvarena već prvog radnog dana nove godine, izazvala je određeno iznenađenje i podelila javnost. Naime, još od 1999. godine, kada je Hrvatska, sledeći primer Bosne i Hercegovine, protiv tadašnje SRJ podnela tužbu za genocid u stručnim krugovima se smatralo da su pravni argumenti Zagreba manje ubedljivi od argumenata Sarajeva i da će sudbina ove tužbe zavisiti od ishoda spora između BiH i Srbije. Stvari u Srbiji su se u međuvremenu promenile, Milošević je otišao sa scene, a odnosi sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom su krenuli uzlaznom putanjom, i nove vlasti u Beogradu će odlučiti da napuste taktiku procesnog odugovlačenja i kontratužbi u Hagu i ponude Sarajevu i Zagrebu sporazumno rešenje sporova. Uprkos tome što su obe ponude odbačene, Beograd je istrajao i dobio satisfakciju kada je Međunarodni sud pravde u Hagu oslobodio Beograd odgovornosti za ratne zločine počinjene tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Tadašnja argumentacija srpskog pravnog tima, koji je predvodio profesor Rade Stojanović, naišla je na odobravanje i u političkim i u stručnim krugovima u svetu. Zagreb, međutim, ni ovom prilikom nije odustao od svoje tužbe što je bio povod komentarima da se radi o „nastavku rata pravnim sredstvima“ i da ovakav spor ne priliči zemljama koje nameravaju da uđu u EU. U međuvremenu i Beograd je odlučio da napusti stav da na tužbe suseda ne odgovara kontratužbama kakav je imao od oktobra 2000. godine, pravdajući se da je takva odluka iznuđena nepopustljivim stavom Zagreba. Pored optužbe za genocid u ratu 1991-1995. godine srpska kontratužba sadrži i istorijski deo koji se bavi genocidom počinjenim nad Srbima u NDH. Tim povodom, i u Beogradu i u Zagrebu čuli su se i glasovi onih koji misle da tužbom i kontratužbom, srpsko-hrvatski odnosi vraćaju u devedesete, da se dve zemlje ponovo udaljavaju od evropskih očekivanja i da će posledice osetiti pre svega preostali Srbi u Hrvatskoj. Stoga se nameće i pitanje: zbog čega su tužba i kontratužba uopšte potrebne, zbog čega zvanični Zagreb pokazuje toliku upornost u nečemu što sigurno ne ide u prilog evropskim ambicijama Hrvatske i zbog čega je Beograd iznenada doneo odluku da podnese kontratužbu, iako je predsednik Srbije primetio da ne bi trebalo žuriti (rok za nju ističe tek u martu). Kada je u pitanju Hrvatska, odgovor bi, ukratko, mogao glasiti da je tužba za genocid protiv Srbije proizvod „konstitutivnog mita“ na kome je tokom devedesetih građena današnja hrvatska država. Naime, u to vreme je stvoreno shvatanje prema kome se Hrvatska svojom slobodnom voljom 1943. udružila sa drugim republikama i stvorila drugu jugoslovensku državu, da od tog prava nikada nije odustala (to je potvrdio ustav iz 1974) i da je 1991. odlučila da iz nje izađe ili da se „razdruži“ kako se tada govorilo. Pokušaj savezne armije da je u tome spreči Tuđmanova Hrvatska je protumačila kao „velikosrpsku“ agresiju protiv koje je povela i dobila „domovinski rat“ na kome je izgrađena njena nezavisnost. Tužba za genocid protiv Srbije, iako podneta u jednom specifičnoim trenutku, verovatno ima za cilj da potvrdi ovu interpretaciju hrvatske nezavisnosti i relativizira sliku o fašističkoj prošlosti NDH. I u slučaju hrvatske tužbe i srpske kontratužbe verovatno ima i unutrašnjih političkih motiva: izgleda da ni deset godina posle Tuđmana Hrvatska još nije spremna da kritički sagleda svoj deo odgovornosti za jugoslovensku dramu. Ili, barem, na to nije spremna uoči predstojećih predsedničkih izbora na kojima se dva kandidata s levice grčevito bore za podršku birača HDZ čiji je kandidat ispao u prvom krugu. Zvanični Beograd je, verovatno, procenio da bi upravo u ovom osetljivom trenutku kontratužbom u Hagu trebalo poslati glasnu poruku budućem hrvatskom predsedniku da se dobrosusedski odnosi ne mogu graditi na dosadašnjim osnovama. Iako takva taktika rizikuje da izazove negodovanje u Briselu gde se od Srbije i Hrvatske očekuje da budu generatori mira i integracije na zapadnom Balkanu ona će svakako naići na podršku desnih birača i u Srbiji i možda pomeriti sondaže javnog mnjenja za još koji procenat prema vlastima. Rizik bi se pokazao opravdanim jedino ukoliko bi se Beograd i Zagreb, ubrzo posle izbora u Hrvatskoj, sporazumeli da istovremeno odustanu od svojih tužbi. U suprotnom, pred vratima Unije bi se našle dve zemlje u sporu koji verovatno ne bi naišao na veće razumevanje od nedavnog slovenačko-hrvatskog graničnog spora i mogao bi usporiti njihovo približavanje članstvu u EU.