Prezir polemike, (po)etika prezira

Trebalo je da ovo bude polemika o nečemu što je za Srbiju važno. Temu je u javnost lansirao predsednik UO SE, Dragan Stanić, nastupajući u dresu Ivana Negrišorca. A reč je bila o njegovom tumačenju krize u realizaciji (i finansiranju) projekta SE po kome su, naravno, svi drugi krivi (država, zli volšebnici, itd.) – osim onih koji su bili imenovani, ovlašćeni i odgovorni (i plaćeni) da ovaj posao obave. Pri svemu tome, Negrišorac/Stanić je neprekidno nastojao da kao najveću „vrednost“ i „prednost“ neobavljenog posla predstavi rezultat koga inače nema u sadašnjosti, odnosno koga će (u nekoj maglovitoj budućnosti) možda i biti. Budući da nisam ljubitelj rasprava o nečemu što ima tek jednu manu – da ne postoji – pokušao sam da govorim o onome što su činjenice. I mada je u svom prvom odgovoru retorički sve negirao, Negrišorac je zapravo (nehotično) još više ojačao moje argumente. Međutim, pošto Negrišorčeva „poetika“ prezire činjenice, „prirodno“ je da se prezir proširio i na onog koji je insistirao na njima. U tom sadističkom, javnom i pisanom, ponižavanju sagovornika, taj istovremeno uvaženi nastavnik Novosadskog univerziteta, glavni urednik Letopisa MS, predsednik UO SE i ko zna šta već, dostiže sablažnjavajući vrhunac u svom poslednjem nastupu (NIN, br. 3079). A odmah potom, kao da ničega nije bilo, u nastavku istog teksta, Negrišorac/Stanić izlaže nešto što podseća na referat za kongres KP SSSR-a iz ’38. ili neke od sličnih „čeličnih“ godina (mada mi taj deo teksta više liči na copy paste plod pameti nekog nevidljivog kuma/komesara, nego na već ispoljeni pljuvački stil našeg ljubitelja latinske retorike). Izgleda mi da je „igra“ na ovom nivou sa mnom završena – prelazi se na „viši“ nivo, na nivo izvikivanja „krupnih“ reči i krupnih imena. A tu su, još slobodniji od činjeničnih ograničenja i svakog obzira, nenadmašivi ovi naši „nacionalni“ udarnici. Ta njihova sloboda od zdrave pameti ispoljava se tako što u svoje mreže upetljavaju ljude i institucije koji sa predmetom ove polemike (to jest, sa izostankom planiranog, ugovorenog i plaćenog rezultata na izradi SE) nisu imali i nemaju nikakvog dodira, a koji bi ipak trebalo da dokažu svoju nevinost iako su, zapravo, već unapred osuđeni. To se kod pristojnog sveta zove zamena teze, a kod onih drugih: drž’te lopova! U tom pravcu izgleda sad plovi brod SE? Što se tiče dosadašnje „polemike“ između Negrišorca/Stanića i mene, tu smo gde smo – pred vratima suda gde će Dragan Stanić (sa ili bez Negrišorca) morati, shodno zakonu, bar da odgovara za izrečene uvrede. Nisam stručan da procenim pravnu odgovornost NIN-a za davanje prostora javnom komuniciranju ovakvog tipa (što, zapravo, posredno znači i njegovo podržavanje), govora za koji je vokabular „jezika mržnje“ puko umilno tepanje. Međutim, da NIN ima nesumnjivu profesionalnu i moralnu odgovornost, mislim da nije potrebno dokazivati. Pri svemu tome, još manje je jasno zašto bi se autorski tekst – koji nije poslao štićenik neke ludnice, već uvažena akademska ličnost – cenzurisao zarad upristojavanja. Zar nije profesionalnije i ispravnije da se tekst ako već nije dostojan objavljivanja – jednostavno i ne objavi (uz malu uredničku/redakcijsku belešku u kojoj bi se za takvu odluku naveli razlozi). Ovako, NIN je požuteo više nego najžuća srpska štampa. Uostalom, šta li je tek izbačeno kad je ovo ostalo kao navodno pristojno! Međutim, vratimo se iznenađenom i uvređenom Negrišorcu/Staniću. I pored najbolje volje, kad je reč o titulama, zvanjima, postavljenjima, imenovanjima i sl. teško je neupućenom razabrati ko je tu kome kum, a ko stari svat: da li je predsednik UO SE Ivan Negrišorac ili je to Dragan Stanić, to jest ima li pravo Dragan Stanić da svojim pseudonimom potpisuje UO SE kao da je reč o njegovom umetničkom delu, da li je Stanić docent, a Negrišorac profesor (što je inače jako poznato, mada se još nije raščulo)... itd. A zbog onih čitalaca koji ne koriste Internet zahtevam od NIN-a da, u sklopu ovog mog teksta, objavi kopiju internet-stranice (sa sajta Filozofskog fakulteta Novosadskog univerziteta) koja se odnosi na Dragana Stanića, odštampanu 4. 1. 2010 (pet dana pošto je izašao NIN u kojem me duševno preosetljivi Negrišorac/Stanić naziva lažovom jer ga ružim titulom docenta i „optužujem“ (?!!!) da se „lažno predstavlja“ (?!!!) „sa višim univerzitetskim zvanjem“, iako ja to nigde nisam napisao). Svi zainteresovani će moći da vide kako na toj internet-stranici stoji da je, od 2005, Dragan Stanić docent (oni koji se koriste Internetom mogu to isto da vide pošto na pretraživaču ukucaju: dragan stanic i, kada dobiju popis sajtova koji korespondiraju imenu, kliknu na sajt Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i tako otvore pomenutu stranicu, čija je puna adresa (http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/ljudi/fakultet_odseci_srpska_knjizevnost_dragan_stanic.html). Uostalom, sve i da je Dragan Stanić, u međuvremenu, promaknut u (vanrednog) profesora – šta to menja u ovoj priči, kada je on baš kao docent prvo imenovan za potpredsednika UO SE, potom kao docent postao (neformalni) urednik književnosti i, na kraju, od v. d. predsednika kao docent postao i predsednik UO. Dakle, on je u dosad ispričanoj priči o Srpskoj enciklopediji ipak samo docent, ma koliko mu to teško padalo. Na kraju, mogu oni obojica da pišu „naučne“ referate o zlim volšebnicima koji im vezuju ruke i bacaju čini, o nekima koji su se „uplašili“ (nepostojeće) SE, o tamo nekom „neformalnom“ leksikografskom zavodu – ili jednostavno da olakšaju sebi pljujući i psujući do malaksalosti – ali to nimalo neće promeniti utvrđene i potvrđene činjenice da posao na izradi integralnog azbučnika nije urađen ni dve i po godine po isteku roka, a priprema prvog toma SE za štampu nije završena ni godinu dana posle ugovorenog roka (pare da ne spominjemo)! O tome zapravo – polemike nema.  Ispravka Iz teksta polemike gospodina dr Ivana Negrišorca, objavljenog u prošlom broju NIN-a, nameravali smo izostaviti dve poslednje rečenice prvog pasusa koje su „uvredljivog karaktera“, vodeći računa o poštovanju moralnog dostojanstva gospodina Milivoja Stefanovića. O toj nameri obavestili smo gospodina Negrišorca pre slanja teksta u štampu. Tekst je, međutim, slučajnom greškom objavljen integralno (bez izostavljanja ijedne reči), ali je u potpisu teksta ostala napomena kao da su dve rečenice istinski i izostavljene. Tako smo čitaocima NIN-a i gospodinu Milivoju Stefanoviću mogli krivo sugerisati da je tekst gospodina Negrišorca imao „teže“ reči od onih koje su pročitali, što nismo želeli, a samog Stefanovića nismo zaštitili, kako smo nameravali, od uvredljivih reči. Izvinjavamo se i čitaocima i autorima polemike. Akademik Čedomir Popov Zašto sam napustio srpsku enciklopediju Polemika koja se na stranicama NIN-a vodi o Srpskoj enciklopediji postaje bljutava. Mi koji smo u njoj eksplicitno ili implicitno pomenuti možemo samo da slutimo šta se iza brda valja. Iznete su mnoge nedorečenosti, neistine i dezinformacije, u prvom redu od strane koja bi rado videla obustavljanje ovog kapitalnog nacionalnog projekta. Nemam nameru da se u tu raspravu uključujem, bez obzira na to što mi je do Srpske enciklopedije veoma stalo i što su mi mnoge činjenice o njoj dobro poznate. Javljam se samo iz jednog razloga: da demantujem obaveštenje gospodina Milivoja Stefanovića kako smo on i ja na istoj sednici Uređivačkog odbora (juna 2008), maltene solidarno „podneli ostavke“ na svoje funkcije u Enciklopediji. Ta dva postupka se nikako ne mogu dovesti u vezu i uporediti. Ja sam, naime, 14. juna 2008. godine izabran za predsednika Matice srpske, naše najstarije (184 godine) i jedne od dveju najprestižnijih ustanova nacionalne kulture, nauke i umetnosti. Da li to uvažavaju baš svi merodavni faktori ove države od kojih zavise njena sudbina i kapitalni rezultati koje postiže, posebno je pitanje. Prestiž i ugled koje ona u javnosti uživa su, međutim, nesumnjivi i sve vidljiviji. Voditi takvu instituciju koja je ceo jedan stvaralački sistem za intelektualnu sintezu je velika odgovornost tima koji ga programski i operativno usmerava. To ne razume i ne priznaje onaj koji ne zna da oko 2.000 Matičinih saradnika, koji s entuzijazmom i nesebičnim žrtvovanjem snage i vremena rade u sedam njenih odeljenja, objavljuje članke i rasprave u 10 njezinih naučnih zbornika, piše u našem najstarijem i najuglednijem književnom časopisu Letopisu Matice srpske (osnovanom 1824), publikuje književna dela visoke vrednosti u uglednim edicijama „Matica“ i „Prva knjiga“, izdaje po nekoliko desetina monografskih analitičkih, sintetičkih naučnih dela godišnje. Uz sve to Matica je danas najrazvijeniji leksikografski centar u Srbiji, sa svojim rečnicima, pravopisima, Srpskim biografskim rečnikom, Leksikonom pisaca. Došavši na iscrpljujuću, ali časnu funkciju predsednika takve Matice, bio sam primoran da se povučem sa funkcije predsednika Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije i to sam odmah i učinio. Drugačije stoji stvar sa odlaskom gospodina Stefanovića sa radnog mesta leksiko-redaktora u Srpskoj enciklopediji na koje ga je, kao svog službenika, rasporedio Zavod za udžbenike, jedna od tri ustanove, zakonom zadužene (pored SANU i Matice srpske) za pripremanje i izdavanje Srpske enciklopedije. On nije podnosio ostavku Uređivačkom odboru Enciklopedije, već je jednostavno, iz sebi poznatih razloga, raskinuo radni odnos sa Zavodom za udžbenike, pa je Zavod na njegovo mesto uputio drugu osobu. Između moje ostavke na funkciju i njegovog odlaska sa radnog mesta u Srpskoj enciklopediji nema, dakle, nikakve podudarnosti i paralele. Ostavku na dužnost potpredsednika Upravnog odbora akademik Vladan Đorđević je podneo iz zdravstvenih razloga, a o povlačenju Momčila Zečevića i Vasilija Krestića iz Uređivačkog odbora ne osećam potrebu da se izjašnjavam ili da o njima nagađam. Sa gospodinom Stefanovićem, za dve godine koliko sam s njim sarađivao, imao sam korektne, ponekad i srdačne odnose. O tome kako je došao u Zavod i kako je u Enciklopediji radio poznato mi je. Kako je i zašto odatle otišao nije mi poznato. Ono što sigurno znam, niti je etički niti stručno, a ni ukusno, da se drvljem i kamenjem baca na Enciklopediju, u kojoj je premostio dve krizne godine života kada je bio bez zaposlenja. Ne samo da je neukusno, već je i ružno s onoliko animoznosti, nipodaštavanja i neukosti obrušiti se na Dragana Stanića, književnika i naučnika od ugleda, stručnog, sposobnog, vrednog i požrtvovanog urednika Enciklopedije. Pri tom je najbitnije ovo: Za Srpsku enciklopediju do danas je napisano blizu 4.500 članaka od kojih je, zahvaljujući dobrim delom baš Stanićevom ogromnom naporu, oko 1.500 odrednica, zajedno s ilustrativnim materijalom, potpuno pripremljeno za štampu. Stefanović očevidno ne zna i ne razume koliko je truda i muke potrebno da bi se pripremila jedna Enciklopedija visoke vrednosti. Ako je to za one dve godine saznao, onda je iz nje, po svoj prilici, ipak utekao. Mirjana D. Stefanović Ibijevo kraljevstvo Potpuno sam zapanjena onim što je izrekao potpisnik ovog članka („Brod Enciklopedije i dalje plovi“, NIN br. 3079). Najpre: do ovog teksta nisam znala da Matica srpska (MS) – u čije ime se Dragan Stanić neprestano oglašava i to gotovo naredbodavno (kao da je njen predsednik ili sekretar) – smatra Leksikon pisaca Jugoslavije svojim kapitalnim projektom, budući da ga je zdušno i sistematski (višegodišnje), uz svesrdnu pomoć sadašnjeg predsednika MS ukidao na svim sednicama Leksikografskog odeljenja, uredništva Leksikona i sastancima Upravnog odbora. I kad sam, nakon svih napora, i pored pozitivnog stava tadašnjeg Upravnog odbora, a radeći sa sramno malim sredstvima, koja je sadašnji predsednik određivao, krojeći kasu samo za Srpski biografski rečnik, konačno iz moralnih razloga dala ostavku (17. aprila 2008), ona ni do danas nije razmatrana (o tome sam svojevremeno pisala u NIN-u); javno sam izrekla kako sudbina tog višetomnika nije više u mojim, već u rukama onih zlih, ružnih, destruktivnih (jer neproduktivnih i neradnih), ali i onih podmuklo ćutećih glasova koji su se i u tišini izborne skupštine 2008. jasno čuli. Ti glasovi odlučili su da i na mesto glavnog urednika Leksikona, kao i na člana Upravnog odbora, podnesem neopozivu ostavku. Danas se u MS ovaj projekat zove Leksikon pisaca (kojih???), ali kad ga je potrebno upotrebiti u odbranu svojih (ličnih!) interesa, onda on dobija i svoje pravo ime i postaje, gle – kapitalan! Toliko o moralu i o tačnosti Stanićevih činjenica povodom ovog Leksikona. O Srpskoj enciklopediji, na svoju sreću, malo znam, jer sam svojevremeno odbila predlog urednika D. Ivanića da učestvujem u bilo čemu gde je ma kako prisutan sadašnji predsednik Matice srpske, koji i dalje sve čini da Matici oduzme značenje njenog imena, i naučnog, naravno. Ima, ipak, nešto mnogo važnije ovde da se kaže. Tekst(ovi) D. Stanića nisu, nažalost, polemički; to su paskvile koje polaze od netačne činjenice iz koje, naravno, može da sledi jedino nelogični zaključak. Ti tekstovi su čak i stilski izuzetno neujednačeni, a veoma nemoralni, što se ne bi očekivalo od jednog univerzitetskog nastavnika. Oni vređaju. Generalskim sveznajućim prstom upućuju lekcije i ne dopuštaju da drugi jesu u pravu, obiluju toliko ružnim kvalifikacijama u onome što je objavljeno, da se može pretpostaviti šta je to redakcija NIN-a, spasavajući bar malo D. Stanića ali i svoj ugled, izbacila iz njih, kad i ovo što je čitaocu prezentovano obiluje nepoštovanjem osobe s kojom bi da navodno polemiše, a zapravo i jedino – da je ponizi. Trinaest puta pomenuto ime izdavačke kuće i njenog glavnog i odgovornog urednika Slobodana Gavrilovića konačno ukazuje prema kome je odapeta strela. Nikad mi neće biti jasno zašto se svaka odlična ideja urušava zamagljivanjem sopstvenog nerada; zašto se nedostatak argumenata ovde prikriva visoko podignutom retorikom koja odgovara niskom stilu, nedostojnom naučnog morala; zašto se dama Ibijevog kraljevstva stalno predstavlja kao majka rođenog deteta; zašto se odličan tekst Milivoja Stefanovića, stilski savršen, svodi na ružne kvalifikacije morála časnog čoveka koji je rekao šta misli i to potpisao svojim PRAVIM imenom; zašto se izdavački naučni rezultati i ideje „Službenog glasnika“ i njegovog prvog čoveka žigošu kao „pogubna politika“ i „bahatost“, osim ako ne govore o potpisniku ovih izraza; zašto se Milivoju Stefanoviću pripisuje „pogana uloga“, koju, možda, ima upravo – Dragan Stanić; čemu pogrešno, a opasno i sklisko, poigravanje sintagmom zlih volšebnika, osim ako se u potpunosti ne poznaje ovo već kultno troknjižje; zašto se D. Stanić sada koristi argumentom otkaza nedužnih mladih ljudi u Srpskoj enciklopediji, koje ne znamo ko uči leksikografskom poslu. O čemu je reč? Zašto se ne odgovara na činjenice koje je izneo Milivoj Stefanović? Zašto je sadašnji predsednik MS, kao stručnjak za noviju istoriju, bio urednik za arheologiju (???), a sad je navodno iz projekta istupio? Ponavljam: o čemu je reč? Na to retorsko pitanje odgovor je dat u prvom pasusu ovog kratkog reagovanja. A moglo bi i više.