Krava Zemun

Zemun je, minulih godina, „proslavio“ zemunski klan. Ali, koliko je to Zemun star, mislim, kao grad? Po bedekerima, „prvi pisani tragovi su iz 12. veka, a ime je nastalo od slovenske reči; zemlin, zemljani grad“. Po školskim udžbenicima „Zemun je nastao u keltsko ili rimsko doba i zvao se Taurunum“ a arheolozi, pak, tvrde da se u Zemunu živelo „još u bakarno doba“. Ali, šta ćemo onda sa podatkom ruskog istoričara Miroljubova koji tvrdi da je, još pre deset hiljada godina, dakle pre Vinče i Lepenskog vira u Podunavlju postojala drevna arijska, slovenska stočarska kultura. A u njoj je vrhunsko božanstvo bila – Krava Zemun! Nego, kada su se ta plemena namnožila, i kada su sa bakarnim oružjem i oruđem krenula u velike seobe za Indiju, ti arijevci su sa sobom poneli i Kravu Zemun. A poneli su i ovdašnje toponime, te tako i danas u Kašmiru imamo i Taru i Nišavu, naravno, i Dunav! Imamo, bre, i drevne srpske narodne pesme iz Indije, srećom, njih dvadesetak su sačuvane i u njima su opevane ljute bitke koje smo po Indiji vodili , i, uredno ih izgubili. Od nas mnogobrojniji tamnoputi narodi su nas pretopili, progutali, ali su naša božanstva zadržali. I, eno je Krava Zemun u Indiji još živi zaštićena kao sveta indijska životinja... E, sad, kako u sve to ubediti današnjeg Srbina ili Srpkinju, kad, recimo, desetak prijatelja koje sam pitao ne zna sledeće; da li je neko za Božić 1921. godine, iz Čačka mogao da stigne vozom do Beograda? Neki su me ubeđivali da se od Čačka do Beograda još išlo čezama, volovskim kolima! A što sam se, pak, za to uhvatio? Kako pa što!? Morao sam, bre, da znam kako je gospođica Olga, ćerka Mladena Protića iz Guče stigla do Beograda, u audijenciju kod kralja Aleksandra da moli da joj oca puste iz hrvatske ludnice u Stenjevcu kod Zagreba gde je smešten samo zato što je Nikolu Pašića uhvatio u „Bernskoj aferi“!!? Elem, zahvaljujući Toislavu Nikodijeviću, višem arhivisti Železničkog muzeja u Beogradu, saznao sam kako je gospođica Olgica stigla do Beograda. Nego, gle, od Čačka, preko Stalaća, pa sve do Beograda gospojica Olgica Protićeva, u mom romanu, čita Tolstoja! I utonula tako naša Olgica u „Anu Karenjinu“, prati je, bez daha, do sudnjeg časa na peronu, do bacanja pod voz! Ah, kako je samo surov Tolstoj prema ženama! Čuj, baciti nesrećnu Anu pod voz, kao da nije moglo da se za nju smisli neko plemenitije samoubistvo...I, zato svakom ženskom biću, bilo devojčurku ili zreloj udovici, preporučio bih da ne čita „Anu Karenjinu“ jer, Karenjina je, slobodan sam reći, Tolstojeva crna magija za ženska stvorenja... Ali, avaj, Saška čita „Hari Potera“! A to ti je, bajo, crna magija! I Saška, dok čita „Hari Potera“ ne trepće, a čini mi se i da ne diše, nit jede, nit vodu ište! Čvrljim se na Nepobedivom Suncu, razgaćen u ligenštulu, pijem kafu sa medom i francuskim konjakom, a onda naručujem fijaker na južnom Vračaru da vozi gospojicu Olgicu u audijenciju našem kralju. Ali, krajičkom oka motrim na Sašku i „Hari Potera“; da li će od tog plavog anđela postati zanosna čarobnica ili plava veštica. Šta li će u njoj da prevlada, ko to zna? Uostalom, nije li cela ova hrišćanska civilizacija, pomalo, vampirska, od Vatikana do „Hari Potera“, ali manite me i naših srpskih vladika! K. G. Jung, moj guru, sedi na šamlici, puši srebrnastu, patarensku lulu, a pogled mu sa terase luta ka FK “Obiliću“, ka Centralnom zatvoru: “Reforme, verske reforme su Srbima, pre svih reformi, potrebne! One staroslovenske verske reforme koje je, na Nikejskom saboru, pokrenuo Arije, ali gladne rimske sirotinje koja je stala na stranu hrišćanskih dogmata. Ali, zato u Vedama piše da će se na kraju svirepe epohe Riba ili početkom Vodolije, a najkasnije do polovine 21. veka pojaviti sedmi Arije...“ Onda nam je u goste došao Cecan iz Surčina. Došao sa komšijom Grujićem iz okoline Drniša, i, doneli njinog vina. A u njinom vinu je trećina „vranca“, iz Župe, a dve trećine „prokupca“. I fino vino, nema šta! Ali, avaj, nisam urbana mašina za fina vina! Meni treba Nikolin „mazut“ iz Kleka, jer, Hiperborejci rade samo na „mazutna“ goriva, a vera im je tvrđa od granita. Te popijem čašu Cecanovog vina, pa ga „pregradim“ Biljaninom „četničkom“ gibanicom, slaninom i prebrancem, ljutim ajvarom i belim lukom, pa udri po „mazutu“. A kada gosti odu, potonem u beržeru, a kao da sam potonuo u utrobu Krave Zemun. A tamo se, moja Crna iz Vrčina, već, šušurila i, ovim me rečima dočekala: “Eto sada znaš šta znači reč Zemun, a sveta krava je u ZEMUNICI pored Dunava samo spavala. I još nešto; Zemun je postao Taurunum, to jest, grad volova, tek kada se matrijarhat povukao pred patrijarhatom, pa su volovi, umesto krava, postali bogovi, i, evo, šta od vladavine volova imamo i u Srbiji, ali i u Evropi i šire... “