CIA na udaru

U Americi za Božić niko ne radi, pa su se punjenih ćurki, izgleda, latili i službenici svih 16 tamošnjih obaveštajnih službi, što je Nigerijcu Omaru Faruku Abdulmutalabu omogućilo da napuni gaće eksplozivom, uđe u avion i pokuša da ga digne u vazduh neposredno pre sletanja u Detroit. Tek sticajem još uvek prilično maglovitih okolnosti bomba nije eksplodirala, pa je mladić, namesto u dženetu, odnosno raju, završio u zatvorskoj bolnici sa prilično nezgodno pozicioniranim opekotinama. I da je uspeo da raznese avion, onih sedamdesetak devica koje su ga, tobož, čekale u raju, bile bi strašno razočarane. Da bruka po američke obaveštajce bude veća, gotovo istovremeno u Avganistanu se razneo „dragoceni saradnik” Centralne obaveštajne agencije i ubio nekoliko službenika te špijunske firme, koji su, trenutak ranije, od njega očekivali senzacionalne informacije o kretanju vođa Al kaide. I dok je pokušaj samoubilačkog napada na liniji za Detroit izazvao silnu senzaciju, eksplozija u avganistanskom gradiću Kost ostala je, bar što se šire javnosti tiče, gotovo nezapažena, mada predstavlja najubitačniju akciju usmerenu protiv CIA još od 1983. godine, kada je u eksploziji kamiona bombe u Bejrutu ubijeno osam pripadnika te agencije. Ili, kako su to opisali obaveštajci, ubistvo sedam elitnih agenata, stručnjaka za borbu protiv Al kaide, predstavlja udarac za SAD jednak onom koji je Amerika pretrpela 11. septembra 2001. godine. Suštinski, jordanski doktor Humam Kalil abu Mulal al Balali obećao je agentima CIA „najdragoceniji” poklon u njihovom skoro deset godina dugom traganju za Osamom bin Ladenom po bespućima Avganistana, pa je, u očekivanju tajnovitog sastanka i tima zaduženog za hvatanje lidera Al kaide i Bela kuća bila u stanju pripravnosti, čekajući telefonski poziv i „sjajne nove vesti”. Preplavljeni silnim ushićenjem, agenti CIA su nekako smetnuli sa uma da pretresu automobil navodnog bliskog prijatelja drugog najtraženijeg čoveka na svetu, Ajmana al Zavahirija, što mu je omogućilo da se raznese u trenutku kada su se oko vozila okupljali agenti željni da bace pogled na svež plen. Epilog, osam mrtvih i šest ranjenih, uključujući najmanje jednu osobu koja je od samog početka bila uključena u lov na Bin Ladena. Nekoliko dana kasnije, talibani su objavili video-snimak na kojem se vide Al Balali i novi lider talibanskog pokreta u Pakistanu, mladi i agresivni Hakimula Mehsud. Barak Obama, u maniru velikog lidera, prihvatio je kompletnu odgovornost za propuste armije špijuna, najavljujući da će treći najgori debakl američkih bezbednosnih službi, posle naravno Perl Harbura i septembarskih napada na NJujork i Vašington, kako stvari stoje, pokrenuti nove reforme silnih obaveštajnih službi, koje su Amerikanci stvorili kako bi sprečili da neki od njihovih brojnih neprijatelja ne izvedu još kakvu ludačku operaciju na teritoriji SAD. Ukoliko se ne zaustavi na kozmetičkim prepravkama, to će biti treća velika reorganizacija američkih obaveštajnih službi, ali i prva pokrenuta posle relativno malog broja žrtava, s obzirom na to da su prethodne dve bile prouzrokovane činjenicom da je japanski admiral Jamamoto „u gaćama” prošvercovao čitavu flotu nosača aviona i prosto zbrisao sve brodove koje je pronašao u Perl Harburu, dok je drugu naredio mlađi DŽordž Buš, pošto mu je Bin Laden ispred nosa oteo četiri putnička aviona i zabio ih u Pentagon, njujorške „bliznakinje” i utrinu u Pensilvaniji. Prvi korak u reformi već je pokrenut, jer je šef CIA Leon Paneta obznanio novi sistem obrade informacija o potencijalnim teroristima, pa će, ubuduće, sve relevantne novosti biti dostupne listom svim obaveštajnim službama u roku od 48 sati, dok će, istovremeno u Afriku i u poslednje vreme, prilično nezgodni Jordan biti upućena prava mala armija stručnjaka za borbu protiv radikalnih islamista. Iako su američki desničari skloni da za seriju propusta optuže „mlakog i miroljubivog” Obamu, najveća krivica za postojeći i dozlaboga komplikovani sistem zaštite SAD leži na plećima njihovog dojučerašnjeg šampiona, bivšeg predsednika DŽordža Buša. Ukratko, stvaranje Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma i uspostavljanje kancelarije direktora „na sve obaveštajce”, posle napada 11. septembra, u priličnoj su meri zakomplikovali sveukupnu efikasnost Amerike u borbi protiv terorizma, pri čemu su sve relevantne informacije prečesto prebacivane između različitih agencija i ureda. U toj silnoj zbrci, navode američki stručnjaci za terorizam, na neki volšeban način gubio se smisao informacija, jer su različite službe dobijale drugačije delove izveštaja, pa stoga ni ne čudi činjenica da je Abdulmutalab uspeo da dobije američku vizu, pređe avionima bezmalo pola sveta i na kraju se ukrca na let za Detroit, mada su sa njegovim radikalnim idejama bili upoznati zvaničnici obaveštajnih službi iz Amerike i Velike Britanije. Na koncu, nejasno je i kako se ukrcao u avion na amsterdamskom aerodromu, posebno, jer se njegovo ime nalazilo na listi od oko 500.000 potencijalno opasnih osoba. Čini se da su holandski policajci bili prezauzeti hvatanjem i ustreljivanjem irvasa koji su, nekako u isto vreme, pobegli iz jednog tamošnjeg parka. Suština greški Bušove reforme obaveštajnih službi, čini se, leži u činjenici da je čuveni izveštaj o 11. septembru obavljen svega nekoliko meseci pred početak kampanje za predsedničke izbore 2004. godine, pa je administraciji u Vašingtonu bilo strašno stalo da, bar naoko, deluje kao da ima pune ruke posla oko hvatanja lidera Al kaide i sprečavanja invazije bombaša samoubica na severnoamerički kontinent. U takvim okolnostima stvoren je glomazni konglomerat koji čine direktor za nacionalnu bezbednost, Nacionalni centar za borbu protiv terorizma i prepumpano ministarstvo za bezbednost domovine, koji čini oko 170.000 službenika. Uz, tada, već postojećih 15 obaveštajnih službi.  „Niko nije bio zadužen za koordinaciju među obaveštajnim službama”, navodi se u izveštaju komisije koja je načinila izveštaj, što je Rej Megovern, veteran CIA i čovek koji je lično predavao izveštaje dvojici predsednika, starijem Bušu i Ronaldu Reganu, opisao kao „diplomatski izraz” za činjenicu da se tadašnji špijun nad špijunima DŽordž Tenet radije zabavljao sa stranim „bitangama” nego da obavlja posao za koji je odabran. Istovremeno, čini se i da su se američki obaveštajci uspavali na lovorikama slave, jer na teritoriji SAD, od 2001. godine nije izveden nijedan ozbiljan teroristički napad, pa je, bar do Božića vladalo uopšteno mišljenje da taj ogromni sistem funkcioniše, kao i da je uspešno sprečio Al kaidu da izvede još kakav spektakularni napad. Saradnik Saveta za spoljnu politiku Ričard Bets smatra da Amerika nikada neće rešiti problem terorizma, pa će Amerikanci morati da prihvate gorku realnost i s vremena na vreme se suočiti sa rezultatima veštih i lukavih neprijatelja. „Teško da je ovo najveća obaveštajna omaška u istoriji SAD”, rekao je Bets, podsećajući na katastrofalne previde koji su prethodili Perl Harburu i 11. septembru. „Ali je to najnovija greška, pa ljudi obraćaju toliko pažnje”. Poslednji niz grešaka, koji svakako uključuje i nedavnu pucnjavu u bazi Fort Hud kada je major Malik Nadal Hasan, opet direktno povezan sa Jemenom, ustrelio 13 osoba, ipak neće biti povod za širu reformu sistema obaveštajnih službi u SAD, pre svega jer u jeku finansijske krize i dva rata nijedan zdravorazuman političar neće predložiti još jednu avanturu sa neizvesnim ishodom. Obamine „reforme”, tako, najverovatnije će se završiti na peglanju grešaka unutar postojećeg sistema i izdavanju novih smernica ambasadama, ne bi li konzularne službe sa malo više pažnje proveravale identitet „mušterija”. Najveći posao moglo bi predstavljati sređivanje navodnog haosa koji vlada u zamršenom sistemu baza podataka, kako bi se na kraju, avio-kompanijama, dostavila koliko-toliko razumljiva informacija o potencijalno opasnim osobama. Paralelno sa tim procesom, najavljuju vašingtonski „insajderi”, povešće se istraga o okolnostima koje su dovele do previda prilično bolne činjenice da su major Hasan i Abdulmutalab bili u vezi sa istim radikalnim imamom iz Jordana, Anvarom al Avlakijem, ali da su potpuno jasni zaključci sačekali trenutak u kojem su bili interesantni jedino analitičarima, s obzirom na to da su njihovu obaveštajnu vrednost događaji prosto pregazili. Dok je u slučaju „eksplozivnih gaća” zakazao čitav niz službi, za debakl u Avganistanu krivi se samo CIA, odnosno nepažnja njenih najiskusnijih službenika u prilično složenoj istrazi, ali i vešto smišljenoj „pesmi sirena” koju je komponovala Al kaida i kojoj Amerikanci, namesto da poput Odiseja naliju vosak u uši, jednostavno, nisu mogli da odole. U želji da što bolje sakriju izvor informacija, ne samo da nikada nisu pretresli Al Balavija, već su i naložili avganistanskim vojnicima da se udalje, pa ni na jednom od ukupno sedam kontrolnih punktova nije bilo apsolutno nikoga. Da stvar bude gora po Amerikance, Al kaida za koju se već duže vreme tvrdi da je čini svega 200 ozbiljnih operativaca, pokazala je da još uvek može da organizuje ozbiljnu akciju, služeći se prevarama. „Al kaida nam je uradila upravo ono što smo mi njima želeli da uradimo”, rekao je bivši agent CIA Ruel Mark Gereht. Balavijeve prethodne informacije bile su povod za nekoliko napada na navodne položaje čelnika Al kaide, zbog čega je, kako je saopštila CIA, bio „strašno dobro plaćen”. Na kraju, ponudio je informaciju, koju Amerikanci nisu mogli da propuste, mesto boravka doktora Al Zavahirija. „Bez problema mogu da zamislim šta se desilo”, objasnio je stručnjak Ujedinjenih nacija za terorizam i nekadašnji visoki zvaničnik MI6 Ričard Benet. „Ti agenti su pod velikim stresom i jasno je bilo njihovo uzbuđenje kada im je rekao da će ih odvesti do mete”. Da stvari budu komplikovanije, pakistanske talibane, koji su i izveli napad na agente CIA, tokom osamdesetih godina prošlog veka obučavala je upravo Centralna obaveštajna agencija. Kao što je pre tri godine gorući problem američkih obaveštajaca predstavljao akutni nedostatak prevodilaca sa arapskog jezika, tako se, posle božićnih praznika, ispostavilo da na obradi miliona različitih informacija sa Srednjeg istoka dežura svega osam ili devet analitičara, te će CIA, recimo, jako teško ispuniti obećanje i početi „agresivnu istragu o svakoj naznaci da se sprema kakav napad”. Doduše, Amerikanci to i ne moraju da rade, jer među obaveštajcima godinama kruži teorija prema kojoj teroristi moraju da kompletiraju desetine predradnji da bi neki napad uspeo, dok je kontraobaveštajcima potrebno da upropaste svega jedno od njih. I na koncu, kao novo žarište radikalnog islama, u prvi plan polako izbija Jemen. Dok ga Amerikanci ne okupiraju i pobuna se ne preseli negde drugde. Najmoćnija služba  Američki Kongres je na predlog tadašnjeg predsednika Harija Trumana, 1947. godine usvojio zakon o nacionalnoj bezbednosti, kojim je stvorena pravna osnova za formiranje Centralne obaveštajne agencije. Tada je, suštinski, uokvirena nekoliko godina stara ideja Vilijema Donovana o stvaranju snažne civilne obaveštajne agencije, koja bi koordinisala rad svih ostalih obaveštajaca, sa posebnim ovlašćenjima da van granica SAD izvodi subverzivne akcije, ali bez ikakvih zadiranja u oblasti već pokrivenih radom policije ili pravosuđa. Prvi šef CIA bio je kontraadmiral Rosko Hilenkoter, a agencija je, vremenom, prerasla u najmoćniju i, verovatno, najtajniju od tajnih služba. Budžet CIA je, po pravilu, tajna, ali povremeno do javnosti dospeju informacije o načinu finansiranja obaveštajnih agencija, pa je 2006. godine na raznorazne špijune Vašington potrošio oko 50 milijardi dolara, najvećim delom za potrebe CIA. U žižu pažnje javnosti dospevala je, mahom, posle brljotina svojih agenata, poput „Votergejta”, neuspešnih pokušaja da se uklone strani lideri, posebno Fidel Kastro, ali i po grubom kršenju zakona, pa se ispostavilo da je CIA, u jednom trenutku, prisluškivala nekih 7.000 antiratnih aktivista u SAD. Takođe, analitičari te agencije su, nekako, uspeli da previde skori pad Berlinskog zida, a poslednjih godina CIA je, često, dolazila u raskorak sa administracijom koja je od nje tražila momentalne i detaljne informacije o svim svetskim problemima, pa su agenti upozorili političare da je špijunaža ozbiljan posao, a da se za trenutne rezultate mogu konsultovati sa „Vikipedijom”. Za najveću grešku, ipak, smatra se serija propusta koja je Osami bin Ladenu omogućila da izvede napade na NJujrok i Vašington, kao i učešće u seriji događaja koji su, na kraju, doveli do izmišljanja čitavog niza dokaza o oružju za masovno uništenje u posedu režima Sadama Huseina. Takođe, pitanje o boravištu lidera Al kaide nije nešto o čemu zvaničnici CIA žele da raspravljaju.