Gladoljet

Celog vikenda bio sam kao u zatočeništvu, kao u apsanama Gvantanama, sa plastičnim kesama na stopalima, kao sa plastičnim bukagijama. Ali, hvala bogu, nisu mi stavljali plastičnu kesu i na glavu kao Tapiju u beogradskom SUP-u, kada, avaj, njegovo bolesno srce nije izdržalo samo zato što je neko u „Sablji“ pomislio da je i on u atentatu na Đinđića učestvovao... Elem, plastične kese mi je Biljana na noge stavila, a, prethodno mi je neke pomade na raspucale pete namazala i hodao sam po parketu kao po jajima, klizio sam na javi kao utvara.. Tako je to, brale, kad pod stare dane podlegneš kozmetičkim tretmanima. Ali, moralo se, bajo! Pete su mi, baš, dotrajale i do krvi, na ovoj suvomrazici, ispucale posle tolikih godina tabananja, ne samo u klompama, već i bosim nogama. Ah, kada se samo setim koliko sam bosonog za fudbalom leteo po novobeogradskom asfaltu, po šljaci kod Devete beogradske, na dunavskom pesku zemunskog Lida, savskom pesku ispod Brankovog mosta, na pesku pored Nišave. Koliko sam se samo puta bos na vrh Suve planine, po kamenitom kršu, penjao, pa bos po Zlatiboru, na Čigotu, brale, na opšte zaprepašćenje tajkuna u „nike“ patikama, pa bos na obali Mrtvog mora kod Kumrana, bos po Galileji, bos po Ohridu i Galičici, bos po Tunisu, Egiptu i Sinaju, bos po švajcarskim Alpima, po Apencelu, i, najzad bos po božjim livadama, bosiji od bogova. Eh, šta su sve moji tabani i pete izdržali! Ujed zmija i stršljenova, ujed zarđalih eksera, staklenih grlića, ujed oštrih školjki, ubode morskih ježeva, i glogovog trnja... A Ahila je, recimo, samo jedna trojanska strela u petu caknula i, gle, mrtvog ga niz Dunav otpratila, u dunavsku deltu na ostrvu Belo sahranila.. Nego, tabani i pete svrbe, bato, a ne možeš da se počešeš, pa uzimam da čitam „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića. Sudbonosno koplje, Kruna iz Milana i Konstantinov mač, hoću reći gladijus. Gladijus i Isus, dokle, bre, više toga!? K. G. Jung sedi na indijskom taburetu i gricka srebrnastu patarensku lulu, pa udara pravo u glavu: “Nelogično da arijevci traže drevnu moć klinova sa Isusovog raspeća. Čuj, klin u Longinovom koplju, u Kruni iz Milana, i, najzad, klin pretopljen u Konstantinovom gladijusu. Sem, ako se među Hitlerovim arijevcima smatralo da je tim klinovima, kao glogovim kocima, probodeno sveopšte jevrejstvo oličeno u „vampirskom“ telu Isusa Hrista...“ Zgranem se od Jungovih reči, tim pre što u „Konstantinovom raskršću“ piše da se, u okupiranom Nišu, pojavljuje Vampir koji davi i masakrira nemačke vojnike na straži. A kada izvesni stražar Karl Redlih upuca iz puške tog Vampira, na železničkoj stanici, tada Vampir dobije lik deteta koje, u samrtnom ropcu, izgovara hrišćansku molitvu za mrtve: “Spasi me, Majko Isusova!“ Tu shvatim koliko još mnogo treba da učim od Junga, pa počnem da šapućem moju arijsku mantru: Ah, Jerusalime u tebi se, za nas Srbe, ništa značajno desilo nije! A raspeća je bilo, ali u Rimu, posle Nikejskog sabora na kome su propale verske reforme našeg prvosveštenika Arija. I kada su našeg Boža, vođu naših sedamdeset i dva plemena, hrišćani u Rim namamili i tako ga, na prevaru, razapeli 368. godine. A izdaji i raspeću su kumovali bratska germanska, arijska plemena i njine vođe Germanoreks i Amala Venda. I treba li reći da je Bož na glogov kolac razapet, nataknut kao da je neki slovenski, varvarski vampir koji je i caru Konstantinu, a, evo, kasnije i Hitleru, muke zadavao po celom Zemljinom šaru, pa i 1941. godine u okupiranom Nišu. Ali, tu ne prestaju sve moje muke, Srbine! Onako sapetog, sa bukagijama na nogama, Biljana me tera, kao kućnog roba, da mlatim usisivačem i po ćoškovima. O moj bože, zavukla bi me i ispod komode da može! A onda, ajd, na terasi, tresi, vadi dušu indijskom tepiščiću, eee, moj jadni arijski papučiću! A košava duva li duva, i sa terase lete plastične kofe, a vidim, rado bi poletela i tibetanska zvonca, pa i žardinjere. Oduvala bi košava i mene, ali ne zna gde da me udene; u nacionaliste ili u globaliste, u Srbe ili srpske bogove, među bogove sa ispucanim petama... A te noći, kada sam sa plastičnim bukagijima zaspao i moju Crnu iz Vrčina usnio, ona me je ovako korila: “Sram te bilo! Ne možeš da izdržiš ni dva dana kozmetičkog tretmana! A pomislili samo kako je bilo srpskom roblju, rimskim gladijatorima koje su danima IZGLADNJIVALI, i samo im peršun davali ne bi li što besniji sa sirotinjskim mačem, sa GLADIJUSOM u arenu izlazili i na život i smrt se GLADNI borili. Hoću reći, i gladijator i gladijus su naše srpske reči. A ako i dalje sumnjaš, vidi kod Ante Kovačića valjda „U registraturi“ za izgladnelog, neuhranjenog čoveka kaže se GLADOLJET. A i car Konstantin je znao da Isusovi klinovi nisu postojali, pa hrišćanstvo nije ni primio nego je na odru, pred smrt, Nepobedivo Sunce prizivao... “