Poravnavanje zločina

Nije teško prozreti da se i u ovom slučaju radi o još jednom „trulom kompromisu“ kojim vladajuća koalicija plaća danak još neobuzdanom nacionalizmu, prema kojem se u svojim stavovima određuju svi političari, bez obzira na svoje programske deklaracije. A u nacionalističkoj perspektivi može se razgovarati samo o svim zločinima, kao da su svi isti i jednake težine, što najbrutalniji zločin, počinjen upravo u Srebrenici, osporava. Ovakav kompromis vladajućih stranaka u Skupštini predstavlja izbegavanje da se Srbija i srpski narod otvoreno suoče sa svojom neslavnom neposrednom prošlošću i priznaju svoju odgovornost za učešće u ratnim zločinima. Jedan je Vili Brant među političarima, koji se hrabro suočio sa zločinima svoga (nemačkog) naroda u Drugom svetskom ratu i izvinio svim žrtvama. A u Srbiji se još i danas smatra kao dovoljno objašnjenje, kada se obrazlaže predlog da se sakrije vlastita odgovornost, tako što predstavnica Demokratske stranke kaže da su podneli dve rezolucije da bi prošla rezolucija u Srebrenici; i na taj način, čini se, ne samo da priznaju manipulaciju javnim mnjenjem već smatraju i da je zbog političkog rejtinga opravdano praviti takve (i mnoge druge neprincipijelne) kompromise, kojima se odlaže konfrontacija sa nacionalističkom ideologijom. Na taj način se i pojam „žrtve“ razvodnjava, jer se svi postupci u međuetničkim ratovima devedesetih godina poravnavaju u smislu: „pa bio je rat i žrtve se nisu mogle izbeći“. Kao da su srpska vojska, na čijem je čelu bio Ratko Mladić, najčuveniji ratni zločinac, i paravojne formacije sa predvodnikom Vojislavom Šešeljem, „prirodno delovali“ u ratnim uslovima, kao i drugi zaraćeni narodi bivše Jugoslavije. Drugim rečima, lansira se uverenje da je u ratu sve dozvoljeno, bez obzira na Ženevsku deklaraciju i humanitarno pravo. U stvari, ovaj pokušaj proturanja dve rezolucije u Skupštini, neuspešan je čin bežanja od javne osude svojih zločina, budući da se o zločinima drugih prema Srbima dosta javno pisalo i govorilo u medijima, na šta upozorava i Bruno Vekarić („Danas“ od 13. januara o.g.), kada piše: “Poistovećivanja Srebrenice sa Bratuncem i drugim zločinima nad Srbima su obična zamena teze... zato što naše izvinjenje za ono što se zove - naš zločin - ima smisla... Mi smo zločine nad našim narodom osudili... ali nismo smogli snage da kažemo: „Neki ljudi su u naše ime počinili užasne zločine.“ Međutim, objašnjenje u smislu zamene teze (kao logičke greške) preslabo je da objasni postupke stalnog prilagođavanja prodemokratske koalicije politici nacionalističke ideologije i njihovim predstavnicima u Skupštini. Greška je ideološke prirode, jer se čini namerno iz političkih interesa u cilju zadržanja vlasti, kao svrsishodna manipulacija, da bi se pridobili i birači naklonjeni nacionalističkom opredeljenju. Što takve manipulacije podgrevaju dalje bujanje nacionalizma i služe popularizaciji nacionalističke desnice, sa kojom nisu u stanju da se razračunaju takozvane demokratske stranke, koje neće da shvate da je to kontraproduktivno za budućnost proevropske vlade u Srbiji, može se objasniti „nenamernom greškom“ političke neprincipijelnosti vladajućih krugova. Drugim rečima, može se reći da predlog dve rezolucije o ratnim zločinima (da bi se obezbedilo donošenje Rezolucije o Srebrenici) predstavlja priznanje da je nacionalistička struja nadmoćnija u političkom životu današnje Srbije, što se stalno potvrđuje i u skupštinskoj govornici, gde se poslanici prodemokratske opcije uglavnom ne oglašavaju, ne nalazeći za potrebno da se javno argumentovano založe za svoje stavove i predloge, nasuprot nacionalističkim strujama koje za govornicom dominiraju. Da li se i ovog puta potvrđuje da vladajuća garnitura nije sigurna u svoju retoriku, pa pokušava da trikovima obezbedi povoljno glasanje (svoju većinu), ili, što je ozbiljnije pitanje: da li su demokratske stranke raščistile sa tim koliko je nacionalizam poguban, pa ga tolerišu i tetoše, zarad prividnog mira u kući, ne shvatajući da će im popuštanje pred nacionalističkom stihijom i samima doći glave? Smatram da je ovo prilika da se poslanici vladajuće koalicije zapitaju: dokle se može tolerisati ovakva politika, kojoj sigurno daje ton vladajuća Demokratska stranka, i da članice te koalicije ozbiljnije preuzmu brigu /odgovornost o stvaranju dosledne dugoročne strategije demokratskog razvoja srbijanskog društva, u kojoj mora biti jasno opredeljena borba protiv nacionalizma i svih drugih, njemu bliskih, neonacističkih pokreta, prema kojima su se do sada blagonaklono odnosili i policija i sudske vlasti. Strategija u kojoj bi bila sadržana jasna poruka: stop nacionalizmu u ime demokratske budućnosti Srbije.