Rukovodstvo nije problem srpske enciklopedije

Povodom teksta Radoša LJušića objavljenog u prošlom broju NIN-a treba otvoreno reći da sastav rukovodstva SE nije nikakav ozbiljan problem, te da se on relativno lako može rešiti. Uostalom, projekat će potrajati, pa će personalnih promena svakako biti veoma mnogo. Važno je, međutim, da svaki izabranik svoj posao obavlja predano i da poduhvat neprestano napreduje. Za v.d. predsednika UOSE sam, po predlogu akademika Čedomira Popova, izabran na sednici održanoj 26. juna 2008. Na toj sednici sam jedino ja jasno i glasno rekao da sebe smatram poslednjim koji bi trebalo da bude izabran na tu časnu i odgovornu dužnost. Kako niko drugi nije iskazao reč protivljenja, ja sam tu obavezu prihvatio dok se ne izabere regularni predsednik. Važan razlog za takvu odluku bila je i činjenica da sam, u to vreme, iz užeg rukovodstva (predsednik Čedomir Popov, potpredsednici Vladan Đorđević i ja, naučni sekretar Momčilo Zečević) jedini ja bio spreman da podnesem i najveće napore. A upravo tada su sledila najveća iskušenja oko prikupljanja preostalih odrednica, konačnog oblikovanja tekstova po prihvaćenim načelima i najvišim enciklopedističkim standardima, sagledavanja eventualnih propusta u azbučniku, te konačnog dovršavanja prvog toma enciklopedije. UOSE je tom prilikom zadužio Čedomira Popova i mene da kao glavni redaktori dovršimo prvi tom SE. Za predsednika UOSE izabran sam 29. aprila 2009. na predlog akademika Dragoslava Marinkovića. Ni tom prilikom niko nije izneo rezerve prema tom predlogu, a ja sam uz, zahvalnost za iskazano poverenje, naglasio da obavezu prihvatam na ograničeno vreme, do završetka prvog toma SE. Kada taj cilj ostvarimo, ja ću podneti ostavku na tu časnu funkciju, a onda će se rukovodstvo UOSE ponovo birati. Niko od mene nije tražio ovakvo obećanje, a ja sam ga izrekao iz uverenja da rukovodstvo treba povremeno da proveri koliku podršku uživa. Dakako, ukoliko Radoš LJušić smatra da predsednika UO treba menjati pre nego što prvi tom bude završen, neka najzad dođe jednom na sednicu UOSE (čiji je član) i neka formuliše takav predlog. Ja ću njegov predlog svakako izneti na dnevni red, pa nek se postupi kako predstavnici SANU i Matice srpske u SE odluče. Važno je samo da shvatimo da o tome odlučuje Uređivački odbor, a ne neko telo izvan njega. Bez obzira na to kakva odluka UOSE bila, ja ću je poštovati. I nastojaću da poduhvat Srpske enciklopedije bude izveden u što boljem i ubedljivijem obliku. Voleo bih da sličan stav zauzme i Radoš LJušić, pa da, bez obzira na to šta nas dvojica jedan o drugom mislili, on obavi onaj deo posla za koji je zadužen. Za početak bi bilo dobro da bar češće dođe na sednice UO (od deset sednica u 2009. bio je prisutan samo četiri puta, a i tada je izlazio pre kraja) ili da pribavi preostale tekstove odrednica iz oblasti školstva (tokom 2009. od tekstova koje kao urednik duguje nije predao ni jedan jedini). Ne bih sa nekom posebnom oštrinom imenovao ovakav oblik ponašanja, ali priličan broj problema u radu UOSE nastaje baš zbog ovakve samovolje. Ako objektivno i odgovorno osmotrimo poduhvat SE, jasno je da UO nije u raspadu i da radi vrlo odlučno kako bi prvi tom ugledao svetlost dana. Na decembarskoj sednici je, otuda, ovo telo donelo odluku da prvu knjigu prvog toma završimo do kraja aprila 2010. godine, pa da rukopis posle toga damo na pripremu za štampu. Strpite se, dragi volšebnici, bar još nekoliko meseci! Imaćete potom prilike da čitate i da, zaoštrivši pero, istaknete sve slabosti ove enciklopedije. Na tom sagledavanju vam je UO unapred zahvalan. Bar onoliko koliko iskazuje nedvosmislen prezir prema vašem pokušaju da dovršenje ovog važnog enciklopedističkog posla zauvek onemogućite.