Cena komplimenata

Jedina rečenica koja je odjeknula u siromašnoj izjavi Hilari Klinton prilikom nedavnog sastanka sa srpskim šefom diplomatije bila je da „SAD smatraju da Srbija ima priliku da odigra konstruktivnu lidersku ulogu na zapadnom Balkanu“. Da Srbija ima ključnu ulogu u regionu sve se češće čuje iz Brisela, Moskve, pa čak i sedišta NATO-a. Na tim komplimentima nije bio škrt čak ni Havijer Solana, koji se pred kraj svog mandata na mestu visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost i generalnog sekretara EU, iznenađujuće ističe u komplimentima na račun Srbije. Sintagma „ključna uloga na Balkanu“ bila je jedan od glavnih deklarativnih ciljeva mnogim ministrima pre, ali i Vuku Jeremiću danas. Pa, ipak, malo je poznato šta u diplomatskom, još manje praktičnom smislu znači „ključna uloga“ Srbije u regionu. Da li se od Srbije očekuje da bude lider u ekonomskim i političkim aspektima povezivanja regiona? Ili je samo reč o kurtoaznoj rečenici koja se ponavljala u trenutku kada je već odlučeno da se Srbiji ukinu vize i učine koraci ka odmrzavanju Prelaznog trgovinskog sporazuma? Da li nam iz Brisela poručuju da će se Srbiji dati prednost u evrointegracijama, iako među poslednjim u Evropi primenjuje Prelazni sporazum? Ili je reč o komplimentu kojim se Srbija želi umiriti da bi ostala na putu koji ne vodi na Istok? „Nesumnjivo smo geopolitički važni, jer smo usred regiona“, kaže profesor Vojin Dimitrijević. „Naša vojska još uvek ima neku reputaciju, uključujući i borbu tokom NATO bombardovanja, pri čemu ne mislim samo na obaranje aviona, nego i na taktike, na kamuflažu... Ali, Zapad ne bi želeo da izgubi Srbiju u naporima da ode pod rusko okrilje.“ Rukovodeći se istim motivom, Rumunija i Bugarska „nagrađene“ su ulaskom u EU, iako uslovi stavljeni pred ove dve zemlje nisu bili ispunjeni. Poseta Dmitrija Medvedeva Srbiji, priča o novom sistemu odbrane, gasni aranžman, ne može se isključiti da nisu bili povod i za dogovor sa Holandijom da ublaži stav prema Srbiji. Diplomatija „nesvrstavanja“ koju Vuk Jeremić povremeno vodi, ili bolje reći delimično okretanje prema Rusiji, na uštrb prethodne ignorancije postojanja ove sile, po mnogima je imala za posledicu da podseti Zapad da Srbija ima tradicionalno prijateljske odnose sa Rusijom, nije bespogovorno okrenuta Evropskoj uniji. Otud i komplimenti. „Sad bez obzira na naše zasluge i nezasluge da nam daju povlastice i još važnije da nam laskaju, tamo negde sede socijalni psiholozi koji se time bave i znaju kad kome i šta treba dati. To laskanje je ugađanje našem specifičnom mentalitetu, ali naše rezonovanje nije racionalno i za njih postoji opasnost da ćemo se iz duhovnih razloga okrenuti Rusiji, jer je rusofilija u Srbiji jaka. Rusija, s druge strane, jača ekonomski“, objašnjava Dimitrijević. Da profesor Dimitrijević nije daleko od istine potvrđuje nedavni govor u Otavi kanadskog ambasadora u Beogradu u kome on napominje da „Beograd može da bude izuzetno konstruktivan, ali i izuzetno nezgodan partner u regionu.“ Ali, neposredno posle nekoliko konkretnih ustupaka iz Brisela, sve je jasnije da ta ljubav, navodno probuđena na strahu od Istoka, nije bezuslovna. Najpre se iz Hrvatske dugo čekao znak o povlačenju tužbe protiv Srbije, da bi i Srbija odustala od kontratužbe. Kad su svi rokovi probijeni, tužba protiv Hrvatske stigla je na sud, ali uz česta podsećanje iz Beograda da nikad nije kasno da se od nje odustane. Generalni sekretar Severnoatlantske alijanse Andres fog Rasmunsen, takođe, je kazao da je „Srbija ključni igrač na Balkanu“ i da bi shodno tome voleo da vidi napredak u odnosima Srbije i NATO tokom svog mandata. Potom je i novoimenovana ambasadorka SAD u Beogradu Meri Burs Vorlik, u svom izlaganju pred Komitetom za međunarodne odnose američkog Senata, pohvalila „veliki napredak Srbije ka potpunoj integraciji“ u evropske institucije. „Pored toga, Vojska Srbije je otpočela reforme koje joj pomažu da postane moderna struktura pod civilnim rukovodstvom, vojska koja se približava NATO programu Partnerstvo za mir i vojska koja je uspostavila snažnu saradnju sa vojskom SAD-a“, kazala je Vorlikova. Potom je ministar odbrane u svojoj nedavnoj izjavi (Pres, 9. januara) veoma jasno poručio da će Srbija, ako želi da bude lider u regionu, pre ili kasnije morati aktivnije da se uključi u sistem evroatlantske bezbednosti. Iako je Draganu Šutanovcu jasno da bi dublje približavanje NATO-u moglo da ugrozi očuvanje Kosova i Metohije, on ne vidi zašto bi Rusija imala problem sa ulaskom Srbije u NATO. Ustupkom neki smatraju i najavu predsednika Tadića da će od parlamenta zatražiti usvajanje jedne rezolucije o zločinu u Srebrenici i druge rezolucije o svim drugim zločinima. Pa, ipak, Dodik za NIN kaže da „realnu činjenicu da Srbija ima veliku ulogu u regionu“ vidi pozitivno i da je uvek na strani Srbije, čak i u izneverenim očekivanjima. „Srbija je gubila snagu na očuvanje stvari koje se u SFRJ nisu mogle očuvati. Vrijeme je da se uviđanjem velikih sila kolika je snaga Srbije uvaži da je Srbija pozicionirana zemlja koja nesumnjivo ima najveći uticaj u regionu. Ona i jeste najznačajnija ne samo ekonomski, populacijski, komunikacijski, nego i kao zemlja koja je nezaobilazna na najvažnijim putevima. Sve što se u regionu dešava, ne može se posmatrati bez uticaja Srbije. To može biti i negativna uloga. Ali, ja se uvijek radujem jačanju uloge Srbije.“ Od te uloge Dodik kaže da Republika Srpska očekuje veću ekonomsku saradnju, ali i afirmaciju nacionalne politike. „Očekujemo oporavak nacionalnog identiteta. Ne na štetu nekog drugog, trećeg i petog, nego povratak nečeg što smo godinama unazad gubili.“ Prvi govori u Evropskom parlamentu u kojima se uočava i nekoliko lepih reči o Srbiji, bela šengen lista i odmrzavanje Prelaznog sporazuma, bili su, kako analitičari veruju, direktne posledice zastrašivanja evropskih zemalja i raskida sa linearnom diplomatijom Srbije, okrenute isključivo Zapadu. „Istina je da naša spoljna politika nije više linearna“, kaže naš izvor iz vlade. “Ona nije okrenuta ni prema kome nego saradnji sa svima na putu ka ostvarenju naših ciljeva. Drago nam je da analitičari vide ono što mi ne bismo mogli tako grubo da kažemo. Najveći uspeh naše diplomatije je što su napori da postanemo stabilizator i ključni igrač u regionu prepoznati. Braneći svoj suverenitet i integritet Kosova i Metohije, naš cilj je da obezbedimo evropske integracije ne samo za nas, nego i za ceo region.“ Naš izvor iz vlade, dakle, ne negira ni da su odnosi sa Rusijom „revitalizovani“ delimično i kao deo strategije probijanja obruča. Mogućnosti koje bi se eventualno otvorile ovom strategijom, i zbog kojih se igra, uostalom i vodila, zahtevale bi izuzetno pažljiv nastavak te igre na dve stolice. Tomas Mur, zamenik šefa Misije OEBS-a, diplomatski odgovara da su komplimenti posledica dobrih vesti iz Srbije. „Nedavno, srpska vlada je prigrabila mogućnosti koje su nedostajale u prošloj deceniji da bi otvorile Srbiju ka spoljnom svetu i u prošlim nedeljama građani su osetili rezultat toga: biće u mogućnosti da u Evropu putuju bez viza, a trgovina sa Evropskom unijom će rasti. U godini koja dolazi, građani će osetiti i više pogodnosti od dokazanog međunarodnog stanovišta države, ali posao reforme institucija, jačanja demokratskog upravljanja i vladavine prava ostaće važni izazovi.“ Prema procenama nekih opozicionih stranaka srpski su se zvaničnici zaneli komplimentima i prerano podneli zahtev za kandidaturu u članstvo EU. Drugi tvrde da je priča o kandidaturi samo za „unutrašnju upotrebu“, a da su otvorena vrata za povlačenje tužbi, kad Hrvatska za to bude spremna, prava cena briselskih komplimenata, Tek, dodeljivanje ključne uloge Srbiji, po mnogima bi, pre svega u političkom smislu, moglo da znači da se od Srbije očekuje da „pacifikuje“ region i tako što će odustati od istorijskih zadovoljenja, pa i onih pred Međunarodnim sudom pravde. Tako Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kaže za NIN da srpska diplomatija pokušava da ispuni ulogu koja joj se iz Evrope nudi. „Ali su, po meni, neadekvatni nastupi pojedinih visokih predstavnika Republike Srbije još uvek razlog kolateralne štete za Srbiju na međunarodnom parketu. Ono što unutar Srbije često izgleda pun populistički pogodak za domaću javnost, u inostranstvu to ne izgleda tako. Na međunarodnoj sceni, Srbija još uvek često napravi dva koraka napred ali, nažalost, i jedan nazad.“ Među evropskim zvaničnicima dominira mišljenje da Srbija treba da se reši lošeg glasa iz prošlosti i da je komplimentima, zapravo, „motivišu na bolju budućnost“. „Došlo je vreme da Srbija nešto odradi i za sebe“, kaže Kacin. „Godinama je Srbija radila u korist vlastite štete, a svi njezini direktni susedi su trpeli kolateralnu štetu, jer je Evropa Balkan gledala regionalno. Srbija ne sme više igrati ulogu žrtve i za sve kriviti druge. Srbija je bila veliki problem Evrope, zato je došlo vreme da postane deo rešenja. Mogla bi postati motor u slučaju da konačno promeni pristup, da izazove budućnost i ubrza neophodne reforme koje su uslov za uspeh procesa približavanja. Srbija je ta koja mora delima odgovoriti na bitno pitanje: biti ili ne biti motor približavanja.“ U vladi kažu da su bez dileme spremni na tu veliku ulogu koja im se nudi. Ta prilika koju šekspirovski ponavlja i Jelko Kacin, mogla bi delovati kao veliko poverenje u Srbiju, stiglo pukom slučajnošću i dobrom voljom Brisela. Bez mnogo mudrosti, ključni igrač danas, sutra bi možda mogao postati ključni igrač koji nije ispunio očekivanja. I koga zbog toga treba kazniti. PIŠE: Krister Bringeus, ambasador Švedske u Beogradu Politička zrelost Kao najveća zemlja regiona, Srbija treba da posluži kao model u staranju o saradnji - ekonomskoj, političkoj, kulturnoj - sa svojim susedima. Srbija ima ključnu ulogu u projektovanju stabilnosti u celom regionu. Kao najveća zemlja regiona, Srbija treba da posluži kao model u staranju o saradnji - ekonomskoj, političkoj, kulturnoj - sa svojim susedima. Ona treba da preuzme vođstvo u sopstvenom oslobađanju, pa i oslobađanju regiona, od staromodnog i destruktivnog koncepta nacionalizma, koji je koštao region 20 godina razvoja. I verujem da Srbija to i čini. Na kraju dana, to je sve pitanje političke zrelosti. Dobri odnosi sa susedima se, takođe, podrazumevaju za svaku zemlju koja ima nameru da se pridruži Evropskoj uniji. Jer je suština EU je miran suživot sa okruženjem. I ne samo živeti u miru, nego u aktivnoj interakciji. Kada razmišljam u kontekstu svog dela sveta, o Skandinaviji, jednom pogođenoj užasnim ratom, primetno je da je sada sasvim prirodno živeti u Malmeu, raditi u Kopenhagenu i putovati preko tog mosta koji povezuje Dansku i Švedsku. Trećina švedske teritorije - oblast zvana Finska - „oduzeta“ nam je pre tačno 200 godina. Ovim želim da kažem i da za onog ko je član Evropske unije postao jedanput i prihvatio evropske norme, standarde i vrednosti, koncept granica ima veoma malo značenja, ako ih ima uopšte. Moj najstariji sin je na završnim studijama u Lionu, u Francuskoj, drugi u Minhenu u Nemačkoj, treći je u školi u Stokholmu, a ćerka želi da bude u Beogradu. Želim istu budućnost za srpsku omladinu. I za mlade iz celog regiona. Voleo bih da studenti iz Prištine studiraju u Beogradu ili Stokholmu, studenti iz Beograda u Marseju, Sofiji ili Londonu. Možda je kliše, ali je i dalje istina da jedan i jedan mogu biti tri. Nijedna zemlja na svetu nema danas interes da ima slabe i siromašne susede. Zašto bi, na primer Švedska, kao najveća skandinavska zemlja, investirala toliko u sudbinu baltičkih zemalja? Pa zato što smo shvatili da je u našem sopstvenom interesu da su naši susedi, takođe, stabilni i prosperitetni.