Populizam ili odgovornost

Pala mi je u oči izjava Sajmona Greja, šefa kancelarije Svetske banke u Srbiji, da Srbija može da ostane bez već odobrenih kredita, jer ih slabo koristi. Znači li to da je prioritet ekonomske politike na drugoj strani? Tek što se pojavila procena da je pad bruto domaćeg proizvoda u 2009. bio „svega 2,9 odsto” – dakle, manji nego što se prilikom revizije stend-baj aranžmana sa MMF-om računalo i manji nego u mnogim zemljama u okruženju, a i šire – iz vlade su usledile izjave da je moguće odmrzavanje zarada u javnom sektoru i penzija (koje su aranžmanom zamrznute) već u samoj 2010, „ako rast BDP-a bude veći od planiranih 1,5 odsto“. Nije rečeno koliko veći – pola procentnog poena, ili dvostruko veći, ili još veći. Reakcije su već usledile, najopasnija je ona sa štrajkom upozorenja u EPS-u. Dva signala iz vlade ih čine logičnim. Jedan je pomenuta najava da je odmrzavanje moguće. Drugi je spremnost vlade i njenih organa da tolerišu protivzakonito ponašanje kakvo je bio onaj „štrajk” kod Lapova. Kao da je poslata poruka svima koji su, opravdano ili ne, nezadovoljni poštovanjem svojih prava da će ispunjenje zahteva najefikasnije izboriti ako drugima, uključujući i državu, nanesu nemerljivo veću materijalnu štetu od one koja je njima naneta. (Kada je reč o prekidu međunarodnog železničkog saobraćaja videli smo neke procene direktne štete koju je imala železnica i njeni korisnici; štetu koju može izazvati izmeštanje međunarodnog tranzita iz Srbije tek ćemo ocenjivati.) Najava odmrzavanja višestruko je pogrešna. Prvo, u suprotnosti je sa tekućim stend-baj aranžmanom, na šta je predstavnik MMF-a već upozorio. O eventualnom prekidu aranžmana i šteti koja bi time bila izazvana u pogledu priliva kapitala i razvoja (a time i po realnu vrednost zarada i penzija koje bi se sada odmrzle) ne vredi ni govoriti. Drugo, mnoge ocene o makroekonomskim bilansima i politici zasnovani su na malo precenjenoj vrednosti BDP-a. Nedavno je RZS (u Statističkom godišnjaku za 2009) objavio ocenu nominalne vrednosti BDP-a za 2008. godinu. Po toj proceni, pretprošle godine je ostvaren BDP od 2.751 milijardu dinara iz čega se može izračunati da je on u odnosu na 2007. povećan za četiri odsto (a ne za 5,5 odsto, koliko prikazuje obračun u cenama iz 2002, koji se obično koristi). Prosečni realan rast u razdoblju 2001-2008, obračunat iz nominalnih vrednosti BDP za svaku godinu i umanjen deflatorom (kombinacijom cena) za tu godinu, iznosi pet odsto godišnje, a ne 5,4 odsto, sa koliko obično mašemo kada se upoređujemo sa okolinom. I pad u 2009. iznosi najmanje četiri odsto. Treće, citiraću opet Sajmona Greja, koji kaže da su stope udela investicija relativno u redu, s obzirom na to da iznose oko 20 odsto, ali da za jednu privredu koja hoće snažno da raste moraju biti bar 30 odsto. Tih „oko dvadeset odsto” jeste tačan podatak za 2008. godinu, ali su investicije u 2009. realno opale za četvrtinu, pa je sada nivo sa koga se treba popeti na onih „bar 30 odsto” tek negde oko polovine tog potrebnog udela. A mi ne koristimo već odobrene povoljne kredite, nego ćemo, odmrzavanjem dati prednost potrošnji! U bilans upotrebe bruto domaćeg proizvoda za 2010. godinu ugradio sam dve pretpostavke. Prvo, da će investicije porasti za četvrtinu (što nadoknađuje tek polovinu prošlogodišnjeg pada, i nezaobilazna je pretpostavka da se njihov udeo u BDP za pet godina popne, ne na svih 30, nego na 26-27 odsto). I, drugo, da će vrednost deficita robe i usluga ostati isti kao i u 2009. godini – što, pored ostalog, traži i zamašan neto priliv investicija iz inostranstva od 2,5 milijardi evra (pod pretpostavkom da neto kreditni priliv ostane neutralan). Sa porastom BDP od četiri odsto, potrošnja u 2010. još uvek mora biti manja za 0,3 odsto; ako potrošnja domaćinstava (čitaj plate u privatnom sektoru) ne opada, sledi da potrošnja države opada za više od jedan odsto. Dakle, ni pri povećanju BDP za četiri odsto (je li on verovatan?) nema prostora za najavljeno odmrzavanje – ako vlada želi da vodi odgovornu, a ne populističku ekonomsku politiku! Ova tema ima posredne veze sa drugom aktuelnom temom – sa orkestriranom kampanjom protiv centralne banke zbog toga što je dinar od početka poslednje nedelje novembra do Božića – u režimu fluktuirajućeg kursa – izgubio tri odsto vrednosti prema evru! Umešale su se zamene teza, zvani i nezvani politički faktori, gradonačelnik Beograda je dao ocene o tome koliko je NBS „zaradila” na kursnim razlikama, ne znajući da centralna banka dinare poništava i emituje, a ne deponuje ih kod neke banke da bi mogla da profitira, predsednik Privredne komore Beograda je na ružan način pokušao da diskvalifikuje sposobnost guvernera – rekao bi čovek da je na taj položaj u Komori došao sa Oksforda. Poslednjih dana je dinar malo ojačao, pa čekam da se jave oni drugi, što traže 150 dinara za evro.