Moje četiri francuske decenije

Slavni Andre Malro je te 1965. otvorio Pariski bijenale i pažljivo odgledao predstavnike Jugoslavije – Vladu Veličkovića, Žiku Turinskog i Janeza Boljku, a Veličković je potom dobio prvu nagradu. Nije bez značaja da su se tim povodom Turinski i Veličković propisno napili. Žika ni prvi ni poslednji, a Vlada prvi i poslednji put. Pariz je potom bio Veličkovićev siguran izbor. Posledica njegovog frankofonskog vaspitanja kojim je u detinjstu zadojen. Grad u kome će postići najveće profesionalne uspehe i najveća priznanja – 2005. godine primljen je u Francusku akademiju umetnosti, kao jedini stranac i Srbin u redovnom sastavu. Tada je dobio i Oreden legije časti. Arhitekta po obrazovanju, Vladimir Veličković je postao slikar po izboru. Crtež je bio njegova prva ljubav. I nije čudo da je nekoliko decenija kasnije odlučio da ovde, u Beogradu, ustanovi nagradu za crtež Vladimir Veličković slikarima mlađim od 40 godina. Fond od 500 hiljada za nagradu je iz Veličkovićeve nacionalne penzije: „Ja tu penziju nisam doživeo kao socijalnu pomoć, već kao priznanje za minuli i sadašnji rad, kao podstrek. I stoga sam odlučio da taj novac bude pomoć mladim ljudima koji neguju crtež, jer mislim da je on kao likovna disciplina nepravedno na sporednom koloseku. Pokazalo se da je interes na prvom konkursu bio ogroman, prijavilo se više od 200 kandidata, a nagradu je podelilo dvoje umetnika, Maja Obradović i Marko Marković. Izložba njihovih radova nedavno je završena u galeriji Haos. Za ovu godinu imali smo prijavljenih oko 150 kandidata, a dodelili smo jednu prvu i dve druge nagrade. Kvalitet crteža je bio veoma visok, i mogu slobodno da kažem kako je ta aktivnost iz oblasti likovne umetnosti u našim uslovima mnogo izražajnija nego u Francuskoj, na primer. U čemu se sastoji vaš rad u Francuskoj akademiji umetnosti? Pre nego što sam izabran, punih deset godina je trajalo „vrbovanje“, da upotrebim tu reč u nedostatku bolje. Nije mi bilo jasno zbog čega su me fokusirali, ali to se u talasima obnavljalo. Kada mi je bilo jasno da ne odustaju, počeo sam da razmišljam čime bih mogao da doprinesem kad je reč o radu likovne sekcije u Akademiji. Video sam da postoji velika mogućnost za neke značajne delatnosti unutar te institucije, jer postoji prilično veliki budžet za razne aktivnosti. Mnogo toga, od legata do delatnosti mladih talenata, spada u brigu ove nacionalne institucije. I kada sam sagledao sve te mogućnosti, smatrao sam da vidim sebe u Akademiji, da sa velikim iskustvom i uvidom u rad mladih umetnika, mogu da doprinesem boljem radu te kuće. I, ubedili su me. Ova institucija traje tri veka, sa svim mogućim obredima, tradicijom, sa mitom države u državi. A ja Balkanac, Jugosloven, Srbin, Beograđanin, sa svim onim što sam radio, govorio, činio, nisam morao baš svima u toj kući da budem po volji. I kada vidite da vas traže, da insistiraju na tome, onda vam to na neki način godi i laska, jer sam to veliko priznanje zapravo podelio sa svojom zemljom iz koje sam došao u Francusku, ali iz koje zapravo nikada nisam ni otišao. Koliki je realan uticaj onoga što se radi u Francuskoj akademije umetnosti i što iz nje stiže u javnost? Veliki. Recimo, sada je veoma aktuelna tema projekat „Veliki Pariz“ koji francusku prestonicu treba da proširi i na predgrađa. U javnosti je velika polemika tim povodom, i arhitekti u Akademiji su upravo organizovali raspravu o tome. Treba znati da među akademicima ima ljudi koji imaju visok status u Francuskoj i njihova reč se sluša i uvažava, tim pre što je pokrivena autoritetom institucije. Sada je, i na moje insistiranje, angažovan tim ljudi koji brine da u javnosti budu stalno prisutne informacije o radu Akademije. Koliko ekonomska kriza utiče na kulturu u Francuskoj, kako vi prolazite danas u odnosu na juče? Bez pretenzija da budem ekonomski ili geopolitički stručnjak, vidim posledice kao i svi drugi koji se bave umetnošću. Kultura je u Francuskoj, kao i u Srbiji, prva koja se nađe na udaru, jer sve je drugo mnogo važnije. Primera radi, aukcije u Francuskoj danas posluju sa mnogo manjim obrtom nego pre dve godine, programiranje izložbi je prilično razređeno. Lično, kao umetnik, spadam u izuzetke čije su likovne aktivnosti, kad je o izložbama reč, bile iznenađujuće pozitivne. Naravno, niko ne zna šta će biti sutra. U Montelimaru, pored Avinjona, imaćete izložbu koja će trajati tri meseca – od 11. juna do 30. septembra 2010. O čemu je reč? U 11 sala izložiću pedesetak svojih dela, tačnije slika, sa minimalnim brojem pratećih crteža i nekoliko skulptura nastalih u Francuskoj od 1968. godine do danas. Ova retrospektiva podrazumeva i pozajmicu nekoliko slika iz francuskih muzeja, što je prilično komlikovano, pre svega zbog osiguranja i drugih obaveza. Rečju, po broju eksponata, biće to moja najveća izložba u Francuskoj (prva je bila krajem 1969. u tadašnjem Muzeju moderne umetnosti u Parizu, a sada Muzeju moderne umetnosti grada Pariza, i pokrivala je razdoblje mojih prvih godina rada van zemlje), mogućnost da sam sa sobom pregledam taj put koji sam prošao za ovih 40 godina. Zasada sam uradio 90 odsto posla. Da li se u zemlji bogate i moćne kulturne tradicije kao što je Francuska, promene na političkom planu drastično ogledaju i na polju kulture? Svaka promena najviše zavisi od autoriteta, hrabrosti, entuzijazma... osobe koja dolazi na mesto ministra za kulturu, a i od budžeta, naravno. Imate ministre koji su bledo prošli kroz svoj mandat, imate one koji su povukli veoma značajne poteze, poput Žaka Langa koji je pokrenuo brojne strukture i dobre posledice toga traju do danas. Videćemo šta će raditi Frederik Miteran, sadašnji ministar koji je izuzetna ličnost velike kulture i iskustva. Vi ga poznajete? Da. On je osoba sa dobrog izvora. Očekujem da bi mogao da pribavi legitimitet i veću internacionalnu prisutnost francuske likovne umetnosti i kulture ukupno, u svetu. Jer, Francuska je decenijama bila i ostala poznata po tome što prima umetnike iz celog sveta. Mi koji smo došli u Pariz i prešli određeni put, kao i mnogi umetnici iz drugih krajeva Evrope ili sa drugih kontnenata, dokaz smo te otvorenosti Francuske, koja jednako prima brojne manifestacije koje stižu iz sveta. Međutim, svakome ko živi i stvara u Francuskoj očigledno je da na polju umetnosti nema reciprociteta. Ti primaš jednu izložbu, a ona nema povratni odjek u zemlji odakle dolazi. Englezi, Amerikaci, Nemci... to rade na veoma ujednačenom nivou po sistemu dam-daš. S druge strane, prebogati francuski poslovan čovek Fransoa Pino, vlasnik dva najčuvenija izložbena prostora u Palati Grasi i Punta dela Dogana u Veneciji, u tim kolekcijama nema slike savremenih francuskih umetnika? Istine radi, moram vas ispraviti. U Palati Grasi se nalazi slika jednog Francuza, a svi ostali su stranci. To se s pravom može nazvati manjkom patriotizma, jer je zaista nemoguće da jedna takva ličnost, sa nesumnjivim kolekcionarskim ambicijama i velikim autoritetom, ne želi da uključi francuske autore u internacionalnu scenu. Treba znati da gospodin Pino poseduje izvestan broj slika francuskih autora, ali one su u depou. Nemam prava da kritikujem nekoga ko svojim sredstvima raspolaže kako želi, ali mi je, kao umetniku, neshvatljivo da odem na Venecijanski bijenale, pa potom obiđem Palatu Grasi i Doganu, i vidim kako njihov francuski vlasnik izlaže svakog drugog, samo ne francuskog umetnika! Amerikanci, recimo, odavno imaju zadatak promocije nacionalne likovne umetnosti, pa tako svojim umetnicima u muzejima i likovnim galerijama, ili na aukcijama, sa neshvatiljivom lakoćom stavljaju u cenu šestocifrene sume! A Francuska, kao kolevka svetske umetnosti, na internacionalnom planu kaska li kaska. Vaš atelje u ulici Vladimira Iljiča Lenjina u Parizu je i dalje vaše radno mesto na kojem provodite najveći deo dana? Jednostavno rečeno, tamo radim svakog dana ceo dan. I tamo sam najsrećniji. Nemam ja ni pero ni četku u ruci svakog dana, i ne držim se one Leonardove ni jedan dan bez crte, ali mi je važno da budem u ateljeu. Budući da nemam nikoga ko obavlja za mene one prateće tehničke poslove, sve radim sam. Bez pauze. Žao mi je što je prestala moja profesorska aktivnost, ali se trudim da sa mladim umetnicima imam stalni kontakt. I to me posebno raduje. Baš kao i ovaj uvid u radove mladih ljudi u Srbiji koji se javljaju na konkurs za nagradu za crtež, ali i više od toga. Skandalozno ponašanje SANU Kada sam izabran u Francusku akademiju umetnosti, a tu nas je ukupno pedesetak, dobio sam maksimalan broj glasova. Taj sistem izbora je, rekao bih, daleko pravedniji nego izbor akadamika kod nas, u SANU. O mom radu, kao slikara, presuđuju oni koji su već akademici, ali su to ljudi iz sveta likovne umetnosti i srodnih umetničkih pravaca zastupljenih u Akademiji. Kod nas, za izbor u SANU, o svakom predloženom članu koji je prošao izbor na odgovarajućem odeljenju, na Skupštini SANU glasaju, odnosno odlučuju, svi - lekari, profesori, inženjeri, filozofi, naučnici... Tako je recimo, danas vodeći vajar u Srbiji Mrđan Bajić, izgubio za jedan glas. Mislim da je skandalozno, na primer, da jedan Miodrag B. Protić nije član SANU. A on je ne samo istoričar umetnosti, pisac i hroničar naših likovnih tokova poslednjih decenija, već i slikar. NJegovo odsustvo iz SANU je jedna vrsta sramote za ovu instituciju. Zbog ovakvih i sličnih primera, mislim da bi sistem prijema članova u našoj Akademiji trebalo da se menja, jer je on veoma rizičan na uštrb kvaliteta ljudi i samog sastava SANU.