Apel „dizajnerima”

Dr Tvrtko Prćić poslao mi je tekst svog referata održanog na savetovanju „Susret kultura” početkom decembra u Novom Sadu. Za one koji ne znaju, Prćić je anglista sa novosadskog univerziteta, poznat po knjizi „Engleski u srpskom”, po „Rečniku novijih anglicizama” (sa Verom Vasić i Gordanom Nejgebauer) i po dva transkripciona rečnika engleskih imena (ličnih i geografskih). Naslov referata je „Naša jezička kultura između jezičke norme, pseudonorme i beznorme”. Upravo tako: beznorma kao jedna reč, sastavljeno. (Možda se moglo reći i „beznorm(n)ica”, onako kao što kažemo besposlica, ili kao što je Laza Kostić izmislio reč „beznjenica” za tužno stanje bez nje, bez svoje obožavane Lenke.) Prćić – uzgred i tvorac termina anglosrpski, angloholizam i angloholičar, koji se danas naširoko upotrebljavaju u jezikoslovnim raspravama – često je prinuđen da stvara nove reči, jer se bavi problemima za koje drugi nimalo ne haju. U ranijim radovima on je više puta govorio o pseudonormi, to jest o onim jezičkim obrascima koje nam nameću štampani i elektronski mediji, koji krše osnovna pravila, ali koje narod usvaja bez razmišljanja, jer, bože moj, tako piše u novinama, tako se govori na televiziji. Sada on zaključuje da je za nastanak pseudonorme kriva „beznorma”, tj. „društvena, kulturna i obrazovna klima koju karakteriše nepostojanje svesti o postojanju jezičke norme i potrebi da se ona poštuje u govoru i pisanju”. Za takvo stanje, po Prćiću, „jedini i glavni krivac je školski sistem, i to ne profesori srpskog jezika i književnosti, koji samo predaju ono što im je naloženo, nego oni koji stvaraju nastavne planove i programe, koji odskora sebe vole da nazivaju kurikulum-dizajnerima, a čijom su zaslugom učenje i negovanje maternjeg jezika u potpunosti marginalizovani”. Misli se pre svega na srednju školu, u kojoj već decenijama postoji predmet na papiru nazvan Srpski jezik i književnost, predaje se isključivo književnost, o jeziku nema ni reči, ali to nijednom dosadašnjem ministru prosvete nije ni najmanje zasmetalo. Da bismo se izvukli iz ove baruštine, novosadski lingvista predlaže četiri osnovna koraka. Prvo, da Odbor za standardizaciju srpskog jezika objavi popis preporučenih jezičkih priručnika, koji bi u javnoj i službenoj upotrebi bili obavezni. Drugo, da se nastava srpskog jezika u srednjoj školi razdvoji na dva predmeta, Srpski jezik s kulturom izražavanja i Književnost, koje bi predavala dva različita profesora. Treće, „lektori u izdavačkim i medijskim kućama morali bi, od sadašnjih imena na platnom spisku (sudeći prema kvalitetu većine objavljenih tekstova), postati moderni, višestrano osposobljeni, aktivni, pitani i uvažavani jezički savetnici, a ne kruti i dogmatski sasekači svega što im se ne dopadne.” Četvrto, mediji bi morali sve svoje tekstove podvrgavati lektorskom pregledu i pružati redovnu podršku primenjivanju, širenju i negovanju jezičke norme. Eto, tako je rekao Tvrtko Prćić u svom referatu, a ja to ovde ukratko prenosim, u nadi da će ove predloge pročitati bar poneki glavni urednik ili direktor televizije, neki „kurikulum‑dizajner”, neki savetnik u ministarstvima za prosvetu, nauku i kulturu... Ne kažem ministar, jer čuda ne treba očekivati.