Opasne godine

U moje vreme, dok još nije bio pronađen pubertet, nismo ni znali da smo u kriznim godinama. Stiskali smo prstima prištiće po licu i mazali kosu briljantinom. Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica. U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao s nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji. Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen. „Ćaća, nemoj vikat’ na mene. Ja san u pubertetu!“ rekao je petnaestogodišnji Arsen Dedić svom ocu zidaru Jovi: „Budi di oćeš“ - odgovorio je otac, „samo da si mi do deset uri doma!“ Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme. Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu neke traume. Psssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije. U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih boli glava zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavaćice da ponovo privuku svoga muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo? „Je li ti bilo lepo?“ Gospode! Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina? A to još nije sve: beogradske novine su pune naučnih članaka o muškom klimakterijumu. Danas se čitav grad samopsihoanalizira. Svako je sam sebi psihijatar. ***** Danas svako u Beogradu broji orgazme i traume, kočenja i prisilne radnje. Danas svako vuče sa sobom nevidljivi kožni divan i priča o svojim frustracijama. Šta je to, uopšte, muški klimakterijum? Je li to ono doba kada sredovečni muškarci počinju iznenada da igraju tenis i otkrivaju saune? Ili kada se preko noći odluče za odeću pastelnih boja, umesto za crnu, sivu ili teget? Je li klimakterijum počeo onog dana kada ste zamolili osamnaestogodišnju ćerku da vas pred svojim drugaricama ne oslovljava sa tata, već sa Saša? Da vam ja nešto kažem: Klimakterijum dobijaju samo oni koji su čitav život proveli srećno i udobno. Oni lepi, sa svim zubima u glavi; oni mišićavi i zdravi, oni što nikada ni u šta nisu sumnjali. Oni što su se srećno poženili, a pre toga bili odlični učenici i uspešni sportisti, ponos roditelja, lojalni građani, vlasnici kolekcija slika i ljubavnica sa zasebnim ulazom. Ukratko, oni što su celog života dobijali sve što se može dobiti! A mi, šta je sa nama? Mi, koji smo nagrabusili od malih nogu, mi ružni, zločesti i prljavi što smo sve otimali mržnjom i lukavstvom, mi, koje nikada niko nije zaista voleo, koji smo otimali ljubav i cvileli kao napuštena štenad za malo nežnosti, mi, koji smo svaku stvar plaćali pet puta skuplje nego što vredi i opet gubili i gubili i gubili; nas, koje su zaboravljali, primali poslednje u školski košarkaški tim kao leva smetala, nas koje nikada nisu birale ni „drugarice“, ni „dame“, nas, koji nismo bili elegantni čak ni u maturskim svečanim odelima, nas, poslednje iz stroja i zadnje klupe, nas, klimakterijum neće! Zašto? Zato što još nismo izašli iz puberteta!