Između mosta i psihologa

Britanski psihijatri depresiju nazivaju „kijavicom psihijatrije“, zbog svoje učestalosti ali i mogućnosti lečenja, ali ipak uznemiravajuće zvuči nedavno objavljeni podatak Svetske zdravstvene organizacije da će tokom narednih 20 godina nastupiti takva epidemija depresivnih poremećaja da će se broj obolelih popeti za 50 odsto. I neće zaobići ni ekonomski razvijene zemlje ni one u tranziciji: jedina razlika će biti u tome što će se kod prvih raditi o esencijalnim, a kod drugih o egzistencijalnim uzročnicima. To znači da će se depresija sa četvrtog mesta po učestalosti obolevanja popeti na drugo, a da bi posledice mogle da budu više nego dramatične. Jer, već sada više od 120 miliona ljudi boluje od neke vrste depresije, a bečki psihijatar Zigfrid Kasper upozorava da čak od 80 do 90 posto depresivaca tokom bolesti ima suicidne misli, a 15 odsto izvrši samoubistvo. Samo tokom poslednje decenije prošlog veka ova bolest je odnela 100.000 života u zemljama razvijenog sveta i još 700.000 u ostatku, a SZO predviđa da će u narednom periodu postati prvi uzročnik smrtnosti žena i drugi u ukupnoj populaciji. Problem tih zastrašujućih cifara ne bi postojao kada bismo se držali činjenice da se radi o bolesti koja se leči, ali on postoji i to iz bizarnog razloga – samo se 15 do 20 posto bolesnika leči na primeren način, a ostali se ili ne leče ili leče po sopstvenom receptu. Na osnovu ne baš pouzdanih procena u Srbiji je broj pravilno lečenih još manji, oko 10 odsto (što je uobičajena cifra za zemlje u regionu), a projekcija budućeg broja obolelih još alarmantnija nego u svetu. Poslednjih dana se stalno pominje podatak da je bar polovina stanovništa u depresiji, a da bi u naredne dve decenije taj broj mogao da se popne i na 75 odsto. Međutim, stručnjaci smatraju da su to samo paušalne ocene i da nam nedostaje dobra baza podataka iz koje bismo mogli da izvodimo zaključke. „Mi nemamo nijedno istraživanje na osnovu kojeg bismo mogli da tvrdimo da se radi o tolikom broju. Kada se rade prava istraživanja onda se utvrde kriterijumi šta zbilja želimo da utvrdimo. Da bismo uporedili situaciju kod nas i u svetu morali bismo da imamo uporedna istraživanja koja su metodološki slična. Bez toga mi možemo da govorimo samo o procenama, a na osnovu njih je teško utvrditi da li smo mi depresivniji od drugih“, kaže dr Vera Kondić, psihijatar u savetovalištu NOmobing i dodaje: „Podaci koji se pominju predstavljaju neki ukupan broj pod koji su podvedeni svi oni koji su u nekom trenutku dobili neku od dijagnoza koje se vode pod depresijom. Jedna od njih je depresivna reakcija, a to je trenutno prolazno stanje. Depresija i depresivna reakcija nisu isto“. I dr Petar Ristović, psihijatar u užičkoj Psiho-art ordinaciji smatra da suviše olako iznosimo podatke i dodaje: „Mislim da je broj od 50 odsto depresivnih zloupotrebljen ili bar malo drugačije upotrebljen od strane laika. Depresija je jedna složena i komplikovana psihijatrijska bolest i obična tuga, bezvoljnost, potištenost i opšte loše raspoloženje nije prava klinička depresija. Ali, slažem se da je depresija bolest koja je u porastu i to reaktivna depresija, dakle depresija koja se pojavljuje kao reakcija na stres. U tom smislu procenat je veliki i sve više će rasti s obzirom na društvena kretanja i probleme pre svega egzistencijalne prirode. Postoji više vrsta depresija, a kod nas je najčešća ona koja je izazvana stresom i raznim životnim problemima“. Konkretni podaci koje za sada imamo nisu baš sveži. Studija „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji”, rađena je još 2003. godine pod pokroviteljstvom Evropske unije i Evropske agencije za rekonstrukciju i pokazala je da se Srbija, baš kao i ostale zemlje, nalazi na četvrtom mestu po broju obolelih od depresije, a prethode joj ishemijska bolest srca, cerebrovaskularne bolesti i rak pluća. Tri godine kasnije, po nalogu Ministarstva zdravlja, Institut za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut” sproveo je istraživanje po kome svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca konstatovana je kao oboljenje. Na osnovu istih podataka došlo se do zaključka da je 43,9 odsto naših građana pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice. Nekadašnji načelnik dnevne bolnice za neuroze Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, a danas privatni neuropsihijatar dr Slavoljub-Saša Đurđić smatra da problem nije samo u tome što nije bilo ozbiljnijih istraživanja o procentu depresije kod nas, već i u tome što nije bilo ozbiljnijih istraživanja ni o socijalno-ekonomskoj krizi koja već veoma dugo traje i dodaje: „A najveći problem je što nije urađeno nijedno istraživanje o uticaju krize na porast depresivnosti. Svi smo očevici povećanog broja samoubistava, gledamo kako neki ljudi skaču sa mosta a neki drugi ih spasavaju, a sve je to posledica depresije koja je bio-psiho-socijalni problem. Biološka predispozicija igra ulogu u nastajanju i ona se češće javlja kod emotivnijih osoba. Psiho se odnosi na psihološke aspekte ličnosti, na detinjstvo i formativni period, na ono što smo naučili, ne u najranijem detinjstvu kao što je Frojd mislio već do kasne adolescencije, u šta spadaju neka pogrešna učenja, gubici, odbacivanja.... Kada govorimo o socijalnom faktoru u to spada neizvesnost, nesigurnost i besperspektivnost.“ U poslednje dve decenije depresija se i u razvijenim zemljama javila kao jedan od najčešćih razloga za odlazak u invalidsku penziju. U SAD je procenjeno da njihova ekonomija gubi 44 milijarde dolara godišnje zbog depresivnih poremećaja, koji privredi zemlje nanose više štete nego sida i kancerogena oboljenja zajedno. Ipak, najviše zabrinjava podatak da se suicidno ponašanje javlja i u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Ako izuzmemo Amiše koji žive u veoma specifičnim uslovima ( bez struje, nafte, automobila i ostalih civilizacijskih tekovina), među kojima od depresije boluje tek jedan do dva posto ljudi, malo ko nije ugrožen. Čak postoji i takozvani „suicidni pojas“ koji obuhvata skandinavske i baltičke zemlje, naravno i Rusiju, a zatim se spušta do Austrije i Slovenije, a završava u Mađarskoj, u kom se stopa suicida penje i do 40 posto. Najmanje suicida ima u Albaniji, Armeniji, Grčkoj i Malti, a potom slede Engleska, Makedonija, Španija, Italija, Izrael i Irska, što se objašnjava jakim uticajem crkve u tim zemljama. Ako znamo da se Srbija nalazi na samom kraju suicidnog pojasa, da religija ne igra ulogu, bar ne dovoljno važnu da bi se odrazila na mentalno zdravlje stanovništva, a da postoje i esencijalni i egzistencijalni problemi, pitanje je šta nas čeka u narednom periodu koji je pored SZO i EU najavila kao kritičan. „Svako ima svoj razlog za depresiju u bilo kojoj zemlji da živi. Uzmimo na primer davni podatak da svaki drugi čovek u SAD ili na Zapadu ima svog psihologa i psihijatra. On nam govori o nesigurnosti u kojoj se ljudi nalaze, a nesigurnost je ta koja često stvara izmenjena stanja. U trenutku kad ostanete bez posla, vezani ste kreditima, nemate ništa svoje... To je situacija koja je bila uobičajena za Zapad, a ona tek sada dolazi kod nas. A situacija u kojoj smo i dosada živeli je stresna. LJudi stalno govore da je kriza, ali to nije kriza – to je stanje. Mi živimo u manje-više nenormalnim okolnostima i sve zavisi od toga kako na njih gledamo. Sve to jako dugo traje, stalno imamo krize iz kojih izlazimo pa onda nove u koje ulazimo i to je agonija koja se nastavlja i koja ne daje svetlo na kraju tunela ili nadu koja bi mogla da drži čoveka da u jednom periodu izdrži. Niko ne očekuje da će se nešto promeniti, ljudi nemaju izvesnost i to je ono što onemogućava da ljudi rasporede svoju energiju. A veliki je problem što ima jako malo te vitalne energije u svima nama i više nismo spremni da podnesemo te teške stvari“, kaže dr Kondić. Naši susedi Hrvati su taj problem već prepoznali jer su manje-više opterećeni potpuno istim okolnostima, tako da su njihovi psihijatri insistirali da Ministarstvo zdravlja, u skladu sa svetskom praksom, napravi predlog dijagnostičkih i terapijskih smernica u dijagnosticiranju i lečenju depresije. Dr Veljko Đorđević je čak istakao da psihijatri već više od 200 godina štite društvo od duševno poremećenih bolesnika, ali da se uloga psihijatra u 21. veku mora promeniti „kako ne bi postali produžena ruka pogrebnih preduzeća“. On je podsetio na studiju Gotland koja dokazuje da se ranim otkrivanjem depresije stopa suicida smanjuje za 60 posto, pokušaji suicida za 75 posto, a bolovanja za 50 posto i da se samo povećava potrošnja antidepresiva. Koliko smo mi spremni objašnjava dr Đurđić: „Naše zdravstvo je spremno da se suoči sa tim jer i psihotična i nepsihotična depresija su među najizlečivijim psihijatrijskim problemima danas. Problem se rešava kombinacijom psihoterapije i antidepresiva, nikako samo lekovima jer oni mogu da zaleče ali ne da spreče ponovnu depresivnu epizodu. Kada ljudi izlaze iz depresije ukidaju se lekovi a nastavlja sa psihoterapijom. Svrha lečenja nije samo da se eliminiše depresivna epizoda već da se izvrši vakcinacija da nikada više ne dođe do nove. Ipak, imam utisak da kod nas nedostaje jedna organizovanija društvena akcija na tom planu. Kod nas je odlazak kod psihijatra stigma i sramota i postoji ona izreka „Nisam lud da idem kod psihijatra“. To je pogrešno jer svi oni slučajevi koje naš narod pežorativno i pogrešno zove ludima najčešće ne misle da imaju probleme i ne žele da uzimaju lekove. Psihijatru se najčešće javljaju ljudi sa nepsihotičnim problemima“. Naš sagovornik ističe da su u svetu poznati ljudi odigrali značajnu ulogu u načinu na koji će depresija biti tretirana i podseća na slučaj poznatog američkog pisca Vilijama Stajrona („Sofijin izbor“) koji je u šezdesetoj godini ušao u depresiju i bio je na ivici samoubistva. Depresija mu je bila toliko duboka da kada je trebalo u Parizu da primi nagradu nije mogao da sastavi ni jednu rečenicu, jer između ostalog depresija utiče i na koncentraciju. Po izlasku iz depresije održao je govor na sastanku Američke psihijatrijske asocijacije o onome kroz šta je prolazio, a kasnije je napisao knjigu „Viđena tama“. „Kod nas je to i dalje sramota i o tome niko ne govori što je besmisleno jer depresija najčešće pogađa osobe višeg emotivnog, moralnog i intelektualnog nivoa“, kaže dr Đurđić. Slavne osobe u svetu već dugo koriste svoju poziciju da bi ljude „oslobodile“ od stigmi vezanih za depresiju. Italijanska pevačica Milva je najviše pomogla ljudima poznatom izjavom: “Važno je o svojim depresijama govoriti javno, jer depresije nisu spolne bolesti kojih bi se čovek trebao stideti!” Upotrebi antidepresiva je sasvim slučajno doprinela Bruks Šilds kada je izjavila da se iz postporođajne depresije izvukla zahvaljujući psihoterapiji i antidepresivima. Izjava bi prošla sasvim nezapaženo da se na nju nije okomio Tom Kruz savetima da su lekovi fuj i da se sve može pobediti vežbama i vitaminima. Bila je to inicijalna kapisla za stručnu javnost koja je izvršila toliko jak pritisak da se Kruz na kraju pokorno izvinio koleginici. U Srbiji se još uvek niko nije odvažio da istupi na takav način, a malo je verovatno da naše medijski eksponirane ličnosti baš nikada nisu imale ni depresivnu epizodu. Zbog toga ne bi trebalo da čudi što psihijatri još uvek moraju da zakazuju preglede sa razmakom od 15 minuta između pacijenata, da se ne bi kojim slučajem sreli. Ipak, svi sagovornici NIN-a se slažu da se situacija promenila i da mnogo više ljudi traži pomoć nego ranije. „Mislim da sve veći broj dolazi kod psihologa i psihijatra, ali da i dalje puno ljudi, posebno iz manjih sredina, ne voli da ide u svojim gradovima. Takođe, postoji i deo populacije koji radi na određenim radnim mestima, recimo u prosveti, koji ne bi voleli da im budu otvoreni kartoni u takvim ustanovama. Ali broj poseta je povećan i to mogu da procenim po broju onih koji se meni obraćaju za pomoć“, kaže dr Kondić. Ispovest jedne, nekad, depresivne žene Svi sagovornici NIN-a koji su pristali da pričaju o sopstvenoj depresiji ili depresivnoj epizodi, svoje stanje pripisali su društveno-socijalnim faktorima, a da nismo sreli nikog ko bi rekao: imao sam sve, ali mi nije bilo ni do čega. Tanja R. nam je ispričala jednu od najčešćih priča – priču o depresiji prouzrokovanoj strahom od gubitka posla: „Banka u kojoj radim je privatizovana u trenutku kada sam imala 54 godine. Novi gazda je za rad sa strankama želeo mlade i lepe ljude, ali u tom trenutku niko ko bi bio po njegovom ukusu nije bio obučen za posao na kom sam radila. Radila sam i po 15 sati dnevno, nekada vikendom i gledala kako svi oko mene dobijaju povišicu, a ja ne samo da sam stajala na istoj plati već nisam dobijala ni nadoknadu za prekovremene sate. U početku sam se trudila da izgledam lepo, da se što više smešim i da ničim ne prikažem da sam nezadovoljna i mrzovoljna sredovečna žena, ali sam vremenom imala sve manje snage za to. Teško sam se dizala iz kreveta, često sam kasnila na posao mada bih dva sata sedela spremna kod kuće – nije mi se polazilo. Onda sam izgubila volju da se šminkam, a vremenom čak i da se kupam. Osećala sam se toliko umorno i iscrpljeno da sam nekoliko puta išla kod lekara opšte prakse i proveravala sve: od krvne slike do štitne žlezde. Neuropsihijatru sam se javila samo da bih dobila bolovanje, nisam sumnjala da sam u depresiji. Kada mi je i dijagnostikovao depresiju bila sam mu zahvalna, to je značilo bar dva meseca bolovanja. Uopšte nisam imala nameru da pijem antidepresive koje mi je prepisao dok nisam shvatila da posle tri nedelje bolovanja nisam ni malo srećnija nego ranije. Ni jednom nisam izašla iz kuće, ni jednom nisam oprala kosu, ni jednom nisam poželela nekoga da vidim... Pretpostavljam da bih ranije shvatila situaciju u kojoj sam bila da sam uz lekove dobila i psihoterapiju, ali psihijatri u Domu zdravlja posvećuju veoma malo vremena razgovoru sa pacijentom i više se oslanjanju na lekove. Srećom, na kraju sam uzela lekove. Tri nedelje kasnije sam imala utisak da mi se snaga vratila, a još tri nedelje kasnije svest o tome da mogu sebi da pomognem. Našla sam psihoterapeuta sa kojim mogu da razgovaram i...dala sam otkaz“. Slavni u psiho krizi Poznato je da su i neke veoma uticajne osobe patile od depresije kao što su Napoleon, Čerčil, Agata Kristi, Ted Tarner, Dik Kavet, Frensis Ford Kopola, Erik Klepton...Princeza Dajana je dozvolila novinarima da uđu u njene najmračnije tajne da bi svojim primerom pokazala koliko depresija može da bude pogubna. Političari su oduvek bili grupacija koja je najviše krila da pati od ovog oboljenja. Endru Solomon, savetnik u Klintonovoj vladi za Rusiju, napisao je knjigu “Sene Saturna – Mračni svetovi depresije” i priznao da osam godina pati od depresije. “Verovatno će me pratiti do kraja života”, zaključio je i dodao da se depresija zasad ne može sasvim izlečiti, ali se može držati pod kontrolom pomoću antidepresiva. Za razliku od njega Tiper Gor, supruga bivšeg američkog potpredsednika, dugo je oklevala dok nije u javnosti otkrila da pati od depresije, a istu tajnu je skrivala i Barbara Buš jer su obe mislile da će naškoditi političkoj karijeri svojih muževa. Međutim, situacija se bitno promenila kada je norveški premijer Kjel Boderik priznao da je pao u duboku depresiju i potom se povukao na duži odmor – depresija je i kod političara legalizovana.