O demokratizovanju lepote

U četiri Direrove knjige (Albrecht Dürer 1471 –1528) o proporcijama tela čoveka, izdatih odmah posle njegove smrti, govori se i o fizičkom savršenstvu Apolona, Adama pre izgona iz raja, i Hrista. NJihova savršena lepota znak je božanskog, kaže Direr, dok je naša nesavršena lepota znak pada u nemilost. U njegovo doba odnos propovednika hrišćanstva i svetih ljudi prema lepoti odlikovao se dubokim konfliktom telesnog i duhovnog. Dok su verski čistunci telo smatrali zatvorom u kome duša pati, umetnici i filozofi, gledali su na telo kao na hram u kome boravi besmrtna duša. Psihoanaliza je kasnije prihvatila nasleđe prvobitnog greha i sramote kao i nerazrešeni konflikt nagonskog i spiritualnog, pa je Frojd sa sledbenicima iza sebe ostavio pravu planinu knjiga i od psihoanalize je, zamalo, napravio nauku. Suvišno insistiranje na lepoti i njeno preterano negovanje izražava „patološki narcizam“, mislio je i pisao Frojd ne sluteći da će u generaciji posle njegove biti izmišljena industrija lepote, koja je objedinila psihologiju, medicinu, tehnologiju i iluzionizam. Donedavno, svi oni koji su tražili pomoć kozmetičkih hirurga etiketirani su kao depresivni, opsesivni ili narcistični. Ipak, u poslednjih 20 godina, društveni mejnstrim prihvatio je kozmetičku hirurgiju jer je doprinela demokratičnosti lepote. Slična stvar dogodila se i u modernoj psihijatriji: želju nekih ljudi za promenom ili poboljšavanjem svog izgleda, ona više ne smatra posledicom bolesnih potreba već sredstvom za sticanje boljeg statusa u društvu. U stvari, kozmetička hirurgija, menjajući morfološke detalje lica radi isto što i psihoanaliza koja se bavi menjanjem karakternih detalja svojih pacijenata. I jedna i druga disciplina ciljaju na ono veliko JA, tj. jastvo u svakom čoveku. Očigledna je analogija između kozmetičke hirurgije i onoga što odskora nazivamo kozmetičkom psihofarmakologijom, disciplinom u kojoj se lekovi poput prozaka koriste ne samo da bi lečili depresiju nego i da bi transformisali ličnost koja želi da se oseća bolje nego dobro. Dugo ranijih godina u sociologiji nije bilo značajne i dugotrajne intelektualne debate o prirodi ljudske lepote. U svom Priručniku socijalne psihologije iz 1954. posvećenom, pre svega, društvenim interreakcijama, Gardner Lindzi (Gardner Lindzey, 1921-2008) namenio je samo jednu glavu fizičkim faktorima lepote (kasnije, u 4. izdanju Priručnika, 1998. lepota je dobila mesto koje zaslužuje). U većini antropoloških i psiholoških tekstova pre kraja 1960-ih, govorilo se malo ili nimalo o udelu fizičkog izgleda u mentalnom životu čoveka, a razlog tome bila je nezainteresovanost za ono što je u biološkom smislu dato samo po sebi. Standardni model socijalnih nauka, razvijen u toku proteklog stoleća, razdvajao je biologiju od kulture, u stvari, ignorisao je biologiju ističući uticaj kulture. Lepota je godinama smatrana trivijalnim i nedostojnim predmetom za naučno razmatranje. Ali, već od kraja 1960-ih godina, dobili smo morfološke varijacije lica kao temu za proučavanje socijalnih fenomena. U narednih 30 godina došlo je do pojave ogromnog broja istraživanja i novih pogleda na ljudsku lepotu iz kojih se videlo da lepota nije rezultat proizvoljnog kulturnog usaglašavanja, već da, sama po sebi, postoji nezavisno od vremena, društva i kulture. Ne bih voleo da me čuju Hilari i Stiven Rouz ( Hilary & Steven Rose) koji su svojim zbornikom radova „Avaj, jadni Darvin“ (Clio 2009) izazvali u našoj sredini malu debatu o velikom pitanju koje nas se, inače, ne tiče. Ali meni je lako, jer pozvaću se na Bodlera (Charles Pierre Baudelaire 1821 - 1867) koji je pisao o lepoti kao o nečemu načinjenom od „večnih i nepromenljivih elemenata“, ali i od „relativnih elemenata nastalih zbog postojećih okolnosti“. Naša izuzetna osetljivost na lepotu duboko je uvrežena u mozgu. Svako voli da vidi lepe crte lica, glatku i sjajnu kožu, gustu i svetlucavu kosu, uski struk i simetrično telo, jer to garantuje najbolji reproduktivni uspeh. Svi mi potomci smo neznanih pramajki i praočeva koji su dobro naučili signale evolucije i njihov značaj preneli na svoje potomke. Naravno, lako je videti ironiju u seksualnoj privlačnosti lepih i skladnih tela: u svetu, u kome muškarci i žene u najvećem broju svojih seksualnih odnosa, iz najrazličitijih razloga pokušavaju izbeći začeće novog života, na snazi su prastara pravila po kojima su lepa ona tela koja nam izgledaju najsigurnija da ćemo sa njima najlakše obezbediti potomstvo. Naravno, to je na jednoj strani rezultat praktičnih potreba, dok na drugoj strani ima se u vidu produženje vrste. U svakom slučaju, u borbi za opstanak lepota sigurno preživljava.