Slučaj sužnja Vestergarda

Kurt Vestergard je najneobičniji sužanj u savremenom svetu. Već četiri godine on i žena, uz pomoć vlasti, kriju se po Danskoj. Brigite Vestergard je na kraju snaga: „Danska je suviše mala za to. Svako može naći bilo koga, bilo gde. “Oni koji su ustanovili slobodu govora i demokratiju u zapadnom društvu svakako nisu mogli da predvide da građanina može da zadesi i ovakva sudbina. Da postane pritvorenik jer koristi svoje, od države i društva, zagarantovano pravo. Priča je ponovo aktuelizovana kad je mladi čovek iz daleke Somalije, musliman, o Novoj godini ušao u kuću Vestergarda pripravan da ubije – nevernika. NJegova verska zajednica drži da je to legitimno pravo za zaštitu sopstvene vere. Kurt Vestergard je, da podsetimo, karikaturista, osrednjeg formata, čija bi karijera izvesno bila lokalnih dometa. Tu i tamo uspevao je i u Danskoj da skrene pažnju na sebe crtanim dosetkama u dnevniku Jyllands-Posten, kao kad je jednom nacrtao Isusa Hrista kako silazi s krsta u „armani“ odelu. „LJudi su bili besni zbog toga, ali to ih je prošlo za nedelju dana.“ Ali, kad se Vestergard, pre četiri godine, našalio na račun militantnosti proroka Muhameda, nastao je pakao: protesti širom islamskog sveta, bilo je i mrtvih, gorele su ambasade, raskidani trgovinski ugovori, uzbudili su se na Zapadu... A umetnik je mogao biti siguran da mu ostatak života neće prekriti dosada danske pustare. Kurt Vestergard je, u stvari, žrtva onoga što je pre nekoliko decenija američki naučnik Samjuel Hantington nazvao dolazeći „sukob civilizacija“. Bavljenje tim problemom političko-ekonomske elite na Zapadu uglavnom su shvatale kao gubljenje vremena. Ali „sukob civilizacija“ se zaoštravao: od Zalivskog rata, raspada Jugoslavije, 11. septembra, Avganistana, Iraka... Muslimani su na Zapadu postali ozbiljna politička i društvena činjenica. Toliko ozbiljna da su zapadne države počele da donose i dalekosežne zakone zbog islama. Jedno je regulisanje mesta pojavnih simbola islama (minareti u Švajcarskoj, veo u Francuskoj), a drugo još ozbiljnije - što je na talasu „rata protiv terora“ doneseno niz ograničenja građanskih sloboda u Britaniji, SAD i drugim zemljama. Izvesno je, kao što je to primetio i američki politički pisac Kristofer Koldvel, da su muslimani u Evropi „mala manjina” (procenjuje se da ih ima oko 15 miliona), ali da Evropa menja svoju strukturu zbog te manjine. „Kada nesigurna, relativistička kultura dolazi u kontakt sa kulturom koja je usidrena, samouverena i ojačana zajedničkim doktrinama, ona se uglavnom njoj prilagođava”. Ako u tu opštu formulu ubacite evropski „kulturni relativizam“ naspram „živog islama“ čiji su vernici spremni da žrtvuju i život za „velike ciljeve“ dobije se slika nespokoja. Koldvel je nedavno napisao knjigu o nesposobnosti Evrope da razrešava ovaj problem. Knjiga je bestseler. Slučaj sužnja Vestergarda je ilustracija, zgodna da svi vide dokle se stiglo. Sloboda izražavanja važila je za svetinju u Evropi i zapadnoj civilizaciji. Međutim, ni Dansko udruženje vizuelnih umetnika ni danski PEN centar nisu se pretrgli u podržavanju prava građanina Vestergarda. Naprotiv. Oni su se u ovom slučaju poneli, otprilike, kao što urednik „Zidojče cajtunga“ Andrijan Kreje poredi „Satanske stihove“ i Vestergardove crteže: „Prvo bi se moglo braniti kao intelektualni domet najvišeg ranga; drugo je svesna provokacija koja je inteligentna koliko pokušaj dresiranja tigra, tako što mu se ponudi sendvič sa šunkom a onda mu se on povuče ispred nosa.“ Naravno, čuju se i odgovori na ovakav „apsurd, jer je pravo na slobodu mišljenja i izražavanja u Povelji UN, i garancije za to u demokratskim društvima ne poznaju kompromis ili razlikovanje“ („Tagesšpigel“). Intelektualne rasprave imaju svoj tok, a realni odnosi se iz dana u dan komplikuju i zaoštravaju. Posle švajcarskog referenduma i 44 odsto Nemaca i 42 odsto Francuza se protivi izgradnji minareta, a više od 55 odsto Evropljana vidi islam kao religiju sa malim stepenom tolerancije. Kriza će te procente, izvesno, samo povećavati.