Tričarije

Na ovom mestu možda bi najbolje bilo da je objavljena fotografija vile na Dedinju čiji je vlasnik napao radnika „Beogradskih elektrana“, koji je došao da isključi grejanje zbog ogromnog duga. Ispod fotografije velelepne vile, čija metalna ograda i zid vrede više od nečije pristojne porodične kuće (da ne spominjemo vrednost onoga iza zida i kapije), bilo bi dovoljno napisati svega nekoliko reči. Recimo: adresa poznata (ulica Vile Ravijojle, numera 9), mesto poznato (Beograd, zadnja pošta Dedinje), vlasnik nepoznat (telefonski priključak se vodi na izvesnog I.D.), puno ime i prezime poznato redakciji, poreznicima, policiji i ... Taj bogataš duguje milione za komunalije. Umesto da to plati, on napada radnike kojima je dovoljna kazna i to što moraju da prođu Dedinjem. Uostalom, ima li veće kazne od toga da na početku meseca primite neku crkavicu, redovno platite komunalije, odvojite deci neki dinar za užinu, patike, i ne daj bože neki luksuz od dve-tri hiljade dinara, pokupujete redovne mesečne potrepštine uključujući i hranu, pomilujete ženu i obećate joj da ćete joj ono sigurno kupiti sledećeg meseca... A, onda, krenete da naplaćujete dugove osionim bogatašima po Dedinju ili bilo gde po Srbiji. Da naplaćujete onima što još ubeđuju sebe i bližnje da bojkotom plaćanja komunalija ruše Miloševića. Morao bi neko da im javi za promene. Ne bi bilo dobro da predsednik Boris Tadić mora da obilazi komšiluk „dobijen“ po službenoj dužnosti i da opominje nesavesne sugrađane šta im je činiti za dobro opštinskog komunalnog preduzeća i šire. A, i zauzet je. U međuvremenu se uključio u najčuveniji vinogradarski slučaj prozvavši glavnog aktera. „Javnost ima puno pravo da sazna na koji način je svoju imovinu stekao svaki funkcioner, pa i Zoran Živković“, poručio je predsednik Srbije. I, naravno, bivši premijer je, posle deset dana mukotrpnog zaveta ćutanjem, progovorio: „Predsednik ima pravo da kaže svoj stav o svemu u državi, a nadležni državni organi moraju da rade svoj posao za svakog građanina, pa i za mene. Nemam ništa protiv toga“. Lukavo, nema šta. Ko sad može da ubedi onu večito sumnjičavu i cinično nastrojenu kritičnu masu javnosti da ova vinogradarska afera nije osmišljena iza „deesovih“ zatvorenih vrata i da Živkovićevi čokoti nisu žrtva političkih intriga zbog njegovih političkih ambicija. Bivši premijer je strpljivo čekao i uspeo da isprovocira aktuelnog predsednika države da reaguje. Sve ostalo je sad postalo nevažno. I Živković i pitanje odakle mu pare. Postalo je nevažno i da li je 7.000 evra mesečne kirije za stan Zorice Tomić u Parizu mnogo ili – malo. Možda jeste, možda nije... Tek, ambasadorka se toliko iznervirala zbog svega da je obnažila noge i slikala se za srpsko izdanje „Plejboja“. Ako je Nataša Mičić ničim izazvana postala v.d. predsednica Srbije i ostala zapamćena po fotografiji na kojoj dominiraju njene noge dok izlazi iz automobila, zašto i ambasadorka ne bi ostala zapamćena po nečemu jednako važnom. Međutim, mnogo je bitnije što predsednik Srbije i dalje duguje odgovor na dilemu koju je sam postavio u vezi sa cenom stana u Parizu. „Ako je cena nerealna“, kako je poručio Tadić, onda on ne odobrava iznajmljivanje stana (rezidencije) u Parizu. Mogao je predsednik da dobije informaciju iz prve ruke i da reši problem. Bernar Kušner, šef francuske diplomatije, sasvim sigurno zna kako se kreću cene iznajmljivanja nekretnina u Parizu. Mogao je i da se raspita pre nego što je krenuo u posetu Srbiji. Kušner barem toliko duguje srpskoj javnosti posle svega što je učinio za Kosovo. Ionako ništa novo nije rekao. Francuska je priznala nezavisnost Kosova i tu odluku neće povući, a od Srbije očekuje da ima dobrosusedske odnose. Ne znači to, teši Kušner naše političare, da Srbija mora priznati Kosovo da bi postala članica Evropske unije. To znači samo da neće postati članica EU ako ne bude razvijala dobrosusedske odnose. I taman kad se vinogradska afera počela stišavati, objavljeno je da je Žarko Obradović, ministar prosvete, kupio stan od 217 kvadrata za 468.000 evra. Potvrdio ministar i obznanio kako je platio stan; prodao stari, uzeo kredit, doplatio još 107.000 evra... Sad, naravno, sledi pitanje odakle mu 107.000 evra. Umesto demagoških nadgornjavanja, najlakše je doći do odgovora preko prijave imovine za 2008. godinu. Kratko, jasno i efikasno. Međutim, nema nikog ko je od političkog uticaja da postavi pitanje odakle Obradoviću pare. Svi su zauzeti... Dinkić uporno odmrzava i povećava plate, Krkobabić ima rešenje za penzionere koji dožive 2012. godinu, Mrkonjić teši sekretarice, a i opozicija se dohvatila zaludnog posla - prikupljanja potpisa za vanredne izbore. U međuvremenu mimo nas promiču vesti: skuplja struja, gorivo, telefoniranje, krediti, hrana... Ali, ko će da se bavi ovim trivijalnostima. Svi su zauzeti važnim problemima i dilemama.