Kad Mrkonjić pomiluje

Nedavno je ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić malo jače pomilovao po obrazu jednog novinara u Skupštini Srbije, ali pomilovani novinar nije imao razumevanja za ovaj prijateljski gest ministra. Otišao je iz Skupštine u uverenju da je dobio šamar. U bilo kojoj demokratskoj zemlji bi ministar, koji je ošamario novinara pred svedocima u parlamentu, brzo i burno završio političku karijeru, ali je Mrkonjićevo javno izvinjenje bilo sasvim dovoljno da list u kojem radi napadnuti novinar na naslovnoj strani opiše izvinjenje kao istorijski čin. Granice političke hrabrosti i otpornosti na javno mnjenje, Mrkonjić je pomerio ove nedelje kada je odlučio da u ministarstvu zaposli sekretaricu predsednice Skupštine Branislavu Parezanović. Ona je na naslovne strane srpskih listova dospela jer je neovlašćeno uzela službeno vozilo i vozača da bi otišla u Zaječar po neke dokumente, ali su usput uspeli da naprave težak saobraćajni prekršaj, ako se tako može nazvati gaženje mrtvog čoveka na putu, a u prisustvu policije koja je vršila uviđaj. Pošto su mediji više pažnje posvetili ovom slučaju nego svim skupštinskim aktivnostima u februaru, disciplinska komisija je morala da reaguje: kaznila je Parezanovićevu četvorogodišnjom zabranom napredovanja u službi, čime je zamrznuta jedna blistava sekretarska karijera do sledeće zimske olimpijade. Ove nedelje se u čitavu tragikomičnu priču uključuje ministar Mrkonjić, koji se dogovorio sa sekretarom Skupštine Veljkom Odalovićem da ministarstvo preuzme Parezanovićevu od Skupštine. Mrkonjić nije želeo da za NIN obrazloži tu odluku jer je sve rečeno u saopštenju. Tu se navodi da u “životu očigledno ništa nije samo belo ili samo crno, pa se eto dogodilo i da Branislava Parezanović pogreši i da zbog te svoje greške ispašta danima, pominjana je u medijima i kažnjena od za to nadležne disciplinske komisije”. Moralnu vertikalu glavni srpski neimar potvrđuje rečenicom koja ljude ne može ostaviti ravnodušnim: “Pomoći čoveku u nevolji uvek je bio moj moralni princip, posebno u ovakvoj prilici kada je reč o do sada vrednom i savesnom radniku.” LJudi različitih političkih orijentacija, koji su proteklih desetak godina radili u Skupštini ili izveštavali iz nje, kažu da je Branislava Parezanović zaista bila savesna i vredna sekretarica. Sasvim je moguće da je njen prekršaj, kao u stara komunistička vremena, poslužio da mediji pokažu svoju meru slobode, političari svoju principijelnu borbu za odgovornost, dok bi građani ostali u uverenju da demokratski poredak savršeno funkcioniše, ali se povremeno dogodi i neki incident. Još je verovatnije da je čitav slučaj poslužio kao upozorenje mlađim koalicionim partnerima da ne testiraju svakodnevno stabilnost koalicije, niti strpljenje njihovih partnera. Ono što je sasvim sigurno poražavajuće za svakog vlasnika glasačkog listića u Srbiji je to što se čitav slučaj Parezanović sveo na njenu radnu knjižicu. Jer bi, pre neodgovorne sekretarice, bez posla morali da ostanu njeni pretpostavljeni.