Mučno čekanje kazne

Od anarhiste Ratibora Trivunca čuli smo kako srpski pritvor izgleda iznutra. Urušavanje dostojanstva pritvorenika iz njegovog svedočenja ogledalo se ponajviše u obrocima začinjenim bubašvabama i obavljanju fizioloških potreba pred desetak svedoka. A ni zvanična statistika ne uspeva da opovrgne ovo svedočenje. U ovdašnjim pritvorima boravi, naime, 2.997 pritvorenika. Duplo više nego što kapaciteti dozvoljavaju u ukupno 24 zatvorske ustanove (četiri zatvora nemaju pritvor). U najozloglašenijem pritvoru u Srbiji, Okružnom zatvoru u Beogradu, poznatijem kao CZ, trenutno boravi 1.200 pritvorenika. U te prostorije nevladine organizacije nemaju pristup, a u Helsinškom odboru za ljudska prava i Centru za ljudska prava iz Niša kažu nam da nikada nisu uspeli da dobiju odobrenje suda da razgovaraju sa pritvorenicima neposredno. Pristup ćelijama i dozvolu za razgovor bez nadzora imaju samo Crveni krst i Visoki komesarijat UN za ljudska prava. Zaštitnik građana je, međutim, posećivao pritvorske jedinice reagujući na žalbe pritvorenika. Obilazeći anarhiste koji su se žalili na mučenje, Miloš R. Janković, zamenik ombudsmana za prava osoba lišenih slobode, zaključio je da diskriminacija nije bila usmerena prema ovoj grupi ljudi, nego da su uslovi ispod minimuma standarda za sve pritvorenike. „Postojeći nedostaci smeštaja, nedopustiva prenaseljenost, nedostatak dotoka prirodne svetlosti i vazduha, vlažni mokri čvorovi, neokrečenost i loša higijena spavaonica, spavanje na podu, te onemogućavanje tih osoba da provode potrebno vreme na svežem vazduhu, nedovoljan kvalitet ishrane, kao i neadekvatna zdravstvena zaštita i nedovoljni kadrovski kapaciteti, opšte su karakteristike uslova života pritvorenika u Srbiji,“ zaključio je Janković. „Pitam se čak i ako neko izdržava kaznu zatvora da li to znači da mora da izdržava i kaznu hladnoće i kaznu nekupanja?“ Damir Joka iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, s druge strane, ne osporava da broj pritvorenika odavno prevazilazi kapacitete. „Rešenje za prostor skopčano je sa novcem koji možemo da dobijemo iz budžeta,“ kaže Joka. „Participirali smo i kod Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj za izgradnju dva nova zatvora. Ali da bi se obezbedili bolji uslovi potrebno je desetine miliona evra. U ovom društvenom trenutku da zidamo zatvore bili bismo u disharmoniji sa socijalnim kretanjima,“ kaže Joka. Ukupni godišnji priliv od po hiljadu zatvorenika počinje sa 2003. godinom kada je bio čak i trostruko veći. Potreba kažnjavanja je nesporna, a zatvorska uprava, ne može uticati na taj broj. Ali mogu sudovi. Ombudsman, većina advokata i kriminologa saglasni su da sudovi prečesto i predugo posežu za merom pritvora. „Mnogo je Kneževića, Kljajevića, DŽajića i Rodića koje drže u pritvoru mesecima i nakon toga ih puštaju, a da se nijedna okolnost ni na njihovu štetu ni u korist ne promeni,“ komentariše Janković. Iako Zakonik o krivičnom postupku nalaže da se pritvor upotrebi kao mera tek kada su iscrpljene druge mogućnosti, dosadašnja praksa sudova bila je da uglavnom ne razmatraju mogućnost ograničavanja kretanja ili oduzimanja isprave, te da odbijaju jemstvo. Po Ustavu, policijski pritvor od 48 sati je gornja granica, ali pravosudni organi tu granicu vide kao dva dana prostora da ništa ne rade na slučaju. Veoma često se u pritvor protivzakonito ide bez rešenja, a to potvrđuju procesi koje su građani dobili protiv Republike Srbije pred Međunarodnim sudom za ljudska prava. Advokat Sead Spahović kaže da se u Srbiji pritvor koristi preko svake mere i da, štaviše, i kazne zavise od vremena provedenog u pritvoru. „Pritvor je izuzetna mera. Ne podrazumeva se, nego se koristi samo kada su iscrpljene druge mogućnosti. I tada se određuje na najkraće moguće vreme, a kad se odredi postupak mora biti hitan. U praksi je sve obratno. U svim postupcima pred Specijalnim sudom se, recimo, pritvor podrazumeva, a već sami pretresi traju predugo. Tako ljudi sa optužnicom za privredni kriminal provode u pritvoru po 2,5 godine, jer predmet dođe na sud tek za oko osam meseci, a prvo ročište posle više od godinu dana. Tužilaštvo koristi nadležnost tamo gde je nema, a sudovi izlaze u susret državi i određuju kazne makar tolike da pokriju pritvor.“ Država se, po Spahoviću, zapravo dokazuje preko pritvora, a sudije rade i pod pritiskom javnosti. „Jer, kada se nekome ukine pritvor, skače štampa. Mediji su postali organi gonjenja, napumpavaju javnost, targetiraju i krše pretpostavku nevinosti. U takvoj situaciji se i sudije plaše da ukidaju pritvor, čime se svakako ugrožava njihova nezavisnost,“ objašnjava Spahović koji će iz iskustva reći da su sami uslovi u pritvorima, iako loši, ipak bolji nego što su bili pre deset godina. I u presudama Međunarodnog suda za ljudska prava, neadekvatni uslovi mahom nisu bili razlog zbog koga je Srbiji naloženo da plati štetu pritvorenicima. Ali, činjenica da u pritvorima postoje odeljenja bez narkomanije(?) kazuje da postoje i ona druga. O medicinskoj zaštiti, s druge strane, ne mora da govori Trivunac nego vesti koje stižu iz Niškog zatvora o smrtnim slučajevima predoziranja. U strukturi lica lišenih slobode čak 60 odsto su zavisnici od narkotika. „Po Pravilniku o minimalnim standardima UN iz 1955. godine i svetlost i vazduh moraju imati direktan dotok u ćelije. To nijedan naš pritvor ne ispunjava,“ kaže advokat Nikola Barović. „Ako nemamo novac za zgrade, zašto ni vozila ne ispunjavaju taj uslov dotoka svetlosti? Dakle, razlog nisu sredstva, jer se vozila menjaju na nekoliko godina. To je politička odluka, ali je istovremeno i povreda Konvencije o zabrani torture, jer je nedostatak svetla blaži oblik psihičke i fizičke torture sve i da su ljudi iz te ustanove raspoloženi kao osoblje u Hajatu.“ Minimalni standardi UN su osamdesetih godina „unapređeni“ i rigoroznije definisani u novim evropskim standardima, koje i Srbija inkorporira u zakonodavstvo, iako ne ispunjava ni prethodne, manje, zahteve Pravilnika UN. No, čak i kada to čini, zakonodavac pokušava da izbegne suštinu ovih standarda. Pa, tako Zakonikom o krivičnom postupku (u članu 5) dok je u policijskom pritvoru čovek ima pravo na medicinsku negu lekara kog sam izabere. Ali tu mogućnost nema i u sudskom pritvoru. Ta ustanova ima lekara, koji je formalno obavezan da se javi pritvoreniku u najkraćem roku. Do sredine šezdesetih godina u pritvoru u Beogradu bilo je svega po pedesetak ljudi. Ne samo zato što je bilo drastično manje kriminala, nego i zato što se za pritvorom kao merom na osnovu tadašnjeg Zakona o krivičnom postupku nije posezalo dok se druga sredstva ne iscrpe. Od donošenja Ustava 1974. godine statistika pokazuje da su sudovi sve šire koristili pritvor, a osamdesetih se taj trend nastavlja do danas. Kriminalizacija društva devedesetih, zajedno sa takvom praksom sudova, dovodi sistem do granice izdržljivosti. Kako je vraćanje na ponovni postupak, podrazumevalo produženje pritvora, trenutna reforma sudstva bi u tom smislu mogla uticati na broj pritvorenika. Jer će uskoro Viši sud morati da donese odluku, ali, će za najteža dela u ZKP ostati pritvor od dve do četiri godine. Kriminolog Zlatko Nikolić, bivši upravnik KPD u Pančevu, objašnjava da u pritvoru nije obavezna takozvana permitivna atmosfera - postavljanje oblika dozvoljenog ponašanja. „U stvari, ona postoji, ali se svodi na šetnju i sobu i stalnu neizvesnost. Ne postoji, dakle, nikakva druga aktivnost koja ostavlja čoveku perspektivu. Sve što se dešava tamo zavisi od odluke sudova, a okružni su jedini nadležni da nadgledaju život u pritvoru. Međutim, oni nisu samo nadležni nego i obavezni da preispituju okolnosti u kojima su pritvorenici. Sudije mahom nikada ne kroče u pritvor“, kaže Nikolić. „Uzimamo pogrešan model, kakav ima Amerika, u kojoj je svaki stoti građanin u pritvoru. Rešenje prostornih problema i alternativnim kaznama koliko i u preraspodeli pritvorenika po ustanovama.“ I Miloš R. Janković smatra da teza da je za promene potreban novac ne stoji. „Jer dok navodno radimo na alternativnim merama za neka krivična dela istovremeno uvodimo kaznu zatvora za saobraćajni prekršaj. A suština nam promiče. Jer elementarne uslove koji važe već pola veka ne treba da ispunimo zbog međunarodne zajednice, nego zbog dostojanstva svih nas. Uslovi smeštaja u pritvoru utiču i na ishodište po povratku na slobodu.“ O ishodištu na slobodi možda najbolje govori podatak da su čak 50 odsto svih osoba lišenih slobode u ovom trenutku povratnici. Očigledno, ljudi bez ishodišta u važećem sistemu. U decenijama na koje se pozivaju stručnjaci - pedesetih i šezdesetih godina - zatvori su imali privredne jedinice koje danas nije moguće organizovati iz mnogo razloga. Ali, ako nema mnogo doprinosa, neki smatraju da ne mora biti ni toliko troškova na račun budžeta. Advokat Rajko Danilović podseća takođe da pritvor nije ona mera koja bi trebalo da bude, nego se najčešće pretvara u meru odmazde protiv pritvorenika. „U Srbiji pritvori traju predugo i ekonomski su nepotrebno neisplativi,“ kaže Danilović. Minimalne standarde, na koje smo pristali 1955. godine, u Srbiji ispunjavaju jedino pritvorske ustanove koje više nisu pod jurisdikcijom ovdašnjih sudova i ministarstava nego pod nadzorom međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Tamošnje brojke ne ulaze u statistiku srpskih ustanova i pritvorenika, a s njom bi se paradoksalno, približili tim minimalnim standardima života pritvorenika. Bila bi to zgodna ironija da nije tužna realnost.  Za pravdom do Strazbura Na položaj osoba lišenih slobode direktno se odnose Konvencija o standardima za postupanje sa osobama lišenim slobode (1955. g), Evropska (2002.g) i Konvencija UN o zabrani torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka (1984.g). od ukupno desetak tužbi, pritvorenici su u nekoliko slučajeva pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu uspeli da dokažu kršenje osnovne Konvencije za zaštitu ljudskih prava tokom trajanja pritvora. Država nije gubila spor na uslove u pritvorima nego po osnovu člana 5. koji se odnosi na pravo na slobodu i bezbednost. U poslednjem slučaju, Đermanović protiv Srbije, u obrazloženju suda država je odgovorna, jer se sudovi stereotipno pozivaju na opasnost od bekstva i taj razlog neosnovano koriste za produžavanje pritvora. „Štaviše, zahtev podnosioca za puštanje na slobodu nije prihvaćen  ni u slučaju kada je protekao period od tri četvrtine kazne koja mu je kasnije izricana i uprkos pogoršanju njegovog zdravstvenog stanja.“ Slavoljub Carić, zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava kaže da u dosadašnjoj praksi nije bilo povrede Konvencije u smislu uslova u pritvorima „nego samo u dužini trajanja postupka i može da se kaže u obimnom određivanju pritvora. Istina je da se odmah pribegava pritvoru i da on dugo traje, a uvek sa istim obrazloženjem opasnosti od bekstva. To može, u krajnjoj liniji, biti prvobitna opasnost, ali nju je sud, uostalom, dužan stalno da preispituje,“ kaže Carić.