Ovo mi je poslednja Karmen

Olga Borodina, mecosopran glamuroznog glasa iz Petrograda, od momenta kada se pojavila na sceni Kovent gardena kao Dalila uz Plasida Dominga u ulozi Samsona 1992. godine, postala je jedna od najtraženijih operskih diva sadašnjice. Gostovala je u svim vodećim operskim kućama u svetu, od Milanske skale, Kovent gardena i Pariske opere, pa do petrogradskog Marinskog teatra i njujorške Metropoliten opere u kojima i danas redovno nastupa. Reakcije publike su svuda iste - karte za njene nastupe rasprodate su mesecima unapred. Borodina je 25. februara, održala solistički koncert u prestižnom Karnegi holu u NJujorku, predstavljajući publici pesme Rimski-Korsakova, Kjuija, Musorgskog, Borodina, Balakireva, Šostakoviča i Sviridova. Poznata je po raskošnom glasu, besprekorno sigurnog gornjeg, srednjeg i dubokog registra, intenzitetu zvuka kome retko koji orkestar uspeva da parira i kompleksnoj, iskrenoj i suptilnoj glumi. Sama ili u tandemu sa mužem, basom Ildarom Abdrazakovim, često puni koncertne dvorane širom sveta, promovišući Zapadu manje poznata dela ruskih kompozitora. Neispavana i primetno umorna, pristala je na razgovor iako je to jutro preminula Irina Arhipova, legendarna ruska operska pevačica koju je, kako sama kaže, doživljavala kao majku. „Taman smo sa njenim mužem Pjavkom (tenor Boljšog teatra, Vladislav Pjavko) spremali gala koncert u čast njenog 85. rođendana. Još uvek sam u šoku.“ Kada je počinjala, Arhipova ju je pratila i podržavala na brojnim takmičenjima toliko važnim za proboj jednog operskog pevača na međunarodnoj sceni. „Naravno da mi je Valeri Gergijev (čuveni dirigent i direktor Marinski opere) puno pomogao, no, Arhipova je bila ta koja je od mene eksplicitno tražila da budem izaslanik ruske kulture u svetu.“ Setno i jedva čujnog glasa dodaje: „Za mene, ona je bila broj jedan.“ Sigurna da je solo pevanje njena sudbina i ozbiljno shvatajući reči Arhipove, Borodina je, kao jedan od petrogradskih operskih revolucionara, doprinela da širok spektar opera ruskih kompozitora kao što su Kovančina Musorgskog, Carska nevesta Rimski-Korsakova i Pikova dama Čajkovskog postanu deo stalnog repertoara u operskim kućama sa obe strane Atlantika. NJene zaštitne uloge danas prevazilaze granice Rusije: poznata je po svojoj Karmen, Amneris (Aida) i Dalili, roli u kojoj je neprikosnovena i koju i dalje kaže da najradije izvodi, ali i po bel kanto ulogama kao što su Rosinijeve Izabela (Italijanka u Alžiru) i Anđelina (Pepeljuga). No, uz veličanstvenu nonšalantnost, ali i ljudskost njenog prisustva na sceni, glumu kvaliteta nesvakidašnjeg za operske kuće i emocije koje je u stanju da prenese na slušaoca, u čemu god da se pojavi, pa čak i nekim manjim ulogama kao što su LJubaša (Carska nevesta) ili Princeza od Bouljona (Adrijana Lekuvrur), Borodina postaje centar pažnje. Nisu joj sve uloge omiljene, doduše. Uprkos tome što trenutno peva Karmen u rasprodatoj sali Metropoliten opere od 3.900 mesta i što je nakon svakog izvođenja dočekuju ovacije, kaže da zaista ne voli da peva ovu femme fatale. „Sama uloga mi glasovno nije teška, ali svaki put kada je izvodim, nešto krene po zlu. Pre 14 godina, na primer, kada sam u San Francisku pevala svoju prvu Karmen, tik pred generalnu probu mi je preminuo otac. Nisam stigla da ga vidim, nisam mu bila ni na sahrani i u Petrograd sam došla tek kada sam otpevala predviđenih osam izvođenja. I sada isto tako - zbog Karmen u Metropolitenu neću moći Arhipovoj u Rusiji da odam poslednje poštovanje. Uvek se pojavi neki kamen spoticanja. Ovo mi je poslednja Karmen, neću je više pevati.“ Sarađivala je sa brojnim umetnicima vrhunskog značaja, od Lučijana Pavarotija do Huana Dijega Floreza. No, omiljeni kolega joj je, bez razmišljanja, Plasido Domingo. „NJegov glas je i sada božanstven i svež. Naravno da više nije mlad, ali neverovatno je da još uvek peva. I dalje je najbolji. Ne vidim bilo koga novog ko može da mu parira.“ Kao lirski mecosopran koji je dosta pevao dramski repertoar, no pre svega kao majka tri sina od kojih su dvojica još uvek đaci, Borodina izjavljuje da bi volela da peva samo nekoliko novih uloga kao što su Verdijeve Ulrika (Bal pod maskama) i Acučena (Trubadur). „Želim da smanjim obim posla. Ranije, dok su nam sinovi bili mlađi, bilo je jednostavnije, vodili smo ih svuda sa nama. No, sada je i najmlađi napunio sedam godina i krenuo u školu u Petrogradu. Naravno da se čujemo svaki dan, ali izrazito je teško biti razdvojen.“ Tokom sezone svaki slobodan momenat koristi da ode do dece i Petrograda koji zove kućom, a delove godine ostavlja u potpunosti slobodnim. „Leti uglavnom imam tri meseca samo za decu. Ako pristanem na jedan ili dva koncerta kao što su Rekvijem (Verdi) ili Sabat Mater (Rosini) sa maestrom (Rikardom) Mutijem, to je najviše.“ Od aktivnosti u kojima uživa, a za koje bi volela da ima više vremena, Borodina navodi: „Volim medicinu, pecanje ... sve u čemu sam sama“ pa se osmehne tako da joj njen zanosan glas zvuči kao bućkanje kakve visokoviskozne tečnosti. „Mislim da neću skoro držati master klasove. Zvali su me sa raznih konzervatorijuma više puta, ali jednostavno nisam još spremna.“ Poziv operskog pevača je daleko od bezazlenog, kvalitet predstave zavisi od velikog broja faktora i zahteva ogromnu energiju. „Ukoliko se ne osećam dobro, ukoliko me na primer ometaju alergije, ne prija mi ono što radim. A da bi publika uživala, i ja moram uživati“, kaže Borodina. „Kada sam u mogućnosti da se angažujem sto posto, momentalno znam da i publika to oseti. Ovo se ne dešava svako veče, nažalost.“ Naime, prema perfekcionističkim merilima Olge Borodine, ovakve varničave večeri u operskoj kući dešavaju joj se svega „jednom do dva puta godišnje“. Ovo nas dovodi u razmišljanje šta ova žena sve zaista može, ukoliko nas toliko oduševljava onim što ona smatra dalekim od sopstvenog maksimuma. Jer, nemoguće je da smo prisustvovali samo baš tim varničavim večerima.