Nova umetnost starijeg Sarkozija

Galeriju Abigail nije bilo lako pronaći. Iako smeštena u srcu Pešte, u Vaci ulici, prolaznici koje smo prekinuli u razgledanju izloga, nikada nisu čuli za pomenutu galeriju. Valjda zato što se nalazi u jednom od mnogobrojnih lokala tržnog centra Milenijum, među buticima punim odeće i obuće na popustu. Pa teško privlači pažnju, iako se centralna slika u galeriji, portret Nikole Sarkozija, uoči odmah po ulasku u veliki hol tržnog centra. Galeriju smo posetili u prošli petak, nekoliko sati pre zatvaranja izložbe slika „Izvan razuma“ Pala Sarkozija, oca aktuelnog francuskog predsednika. U njoj tada nije bilo nikoga, izuzev dvoje zaposlenih. Ipak, Vera Varadi, zaposlena u galeriji Abigail, kaže nam da je izložbu Sarkozija starijeg za tih 18 dana, od 8. do 26. februara, videlo nekoliko hiljada ljudi. I da ne pamti da je ijedna druga izložba u tom prostoru izazvala takvo interesovanje među stanovnicima mađarske prestonice. Malo ko je izvan Francuske znao za umetnost Pala Sarkozija, sve dok njegove slike, koje radi zajedno sa Nemcem Vernerom Hornungom, nisu obišle sve evropske metropole, od Amsterdama do Madrida. A vest o tome prenele su i skoro sve velike medijske kuće širom planete. Pal Sarkozi kaže da je ceo život crtao i prodavao svoje crteže, ali ne kao slikar. Pre pet godina njegov dugogodišnji saradnik Hornung predložio mu je da naprave sledeći korak. „Ti imaš crteže i slike, ja znam šta sa njima može kompjuter“, rekao mu je Hornung. Tako je i nastala njihova umetnost koja na prvi pogled podseća na tehniku ulja na platnu. Reč je zapravo o kombinaciji slike, tačnije crteža, kompjuterske montaže i digitalne obrade. Upravo zbog toga, većina svetskih likovnih kritičara reći će da su radovi Sarkozija starijeg i Hornunga pravi pravcati kič, te da to i nije umetnost već obična fotomontaža ili parodija umetnosti koju je kompjuter samo uništio. „Pokušali smo ujediniti klasični crtež, koji Pal radi celog života, sa digitalnom tehnologijom. Sarkozijeve slike obrađujem, skeniram i oko njih stvaram kompoziciju, a onda printam u ulju“, objašnjenje je Vernera Hornunga za njihovu slikarsku tehniku. Nema sumnje da pažnju javnosti zapravo privlači popularno prezime, a da je stariji Sarkozi i te kako svestan da bi imao jedva delić te pažnje da nije otac francuskog predsednika, svedoči i njegova rečenica koju je nedavno kazao u intervjuu francuskom listu Figaro. „Moja umetnost je dobila na usponu zbog sina čija mi pozicija izvanredno pomaže.“ Izložba u Budimpešti specifična je još po nečemu, osim što je njen autor otac predsednika Francuske. Pal Sarkozi je Mađar, rođen u predgrađu Budimpešte 1928. godine. Baš zbog toga, stotine Mađara želelo je da osmog februara uđe u galeriji Abigail, manje da bi videli Sarkozijevo umetničko delo, a više iz želje da pozdrave svoj zemljaka, danas ponosnog oca predsednika Francuske. Svog rodnog grada, pričao je stariji Sarkozi, dobro se seća i o tome govori i u svojoj knjizi koja bi trebalo da izađe najkasnije za mesec dana. „Jako dobro se sećam imanja moje porodice, gde sam i ovom prilikom proveo jedno veče uz Cigane, koje obožavam“, izjavio je Pal Sarkozi prilikom otvaranje izložbe u Budimpešti. Pored Cigana, Sarkozi voli i mađarske ljude i hranu. „Volim gulaš, paprikaš, pa kada sam ovde jedem kao ludi Mađar“. Porodica Sarkozi dobila je 1682. godine plemićku titulu u znak zahvalnosti za borbu protiv Turaka. Pal Sarkozi napustio je konačno svoju domovinu 1948. godine, kada je sa porodicom otišao u Pariz. „U porodici moje majke svi su govorili francuski, pa sam, kada sam ga naučio, otišao sam u Pariz na dve godine školovanja. Kada je počeo rat, 1941. godine vratio sam se u Budimpeštu i tu završio gimnaziju“, priča Sarkozi. Za vreme Drugog svetskog rata Sarkozijevi su napuštali domovinu i vraćali se u nju, da bi 1948. godine Pal Sarkozi po nagovoru majke pobegao iz Budimpešte da ne bi otišao u vojsku u Rusiju. I u Parizu, međutim, veoma brzo je završio u Legiji stranaca, što je i prikazao na svom neobičnom autoportretu: obučen i u prosjaka, i u legionara i u gospodina. „U Pariz sam došao bez ičega, 1951. godine sam dobio prvi posao, a sedam godina nakon toga otvorio sam svoju marketing agenciju“, priča Sarkozi. Sa 27 godina Pal Sarkozi, piše u njegovoj biografiji, otvorio je agenciju za oglašavanje, da bi kasnije postao svetsko ime u oblasti reklame, radeći za najpoznatije svetske brendove poput Loreala ili Diora. U Mađarskoj Pal Sarkozi nije bio sve do 1975. godine dok nije dobio francusko državljanstvo. Obišao je, kaže, ceo svet, samo nikada do tada nije otišao u domovinu. Zato je njegovo prvo putovanje po dobijanju državljanstva bila upravo Budimpešta u koju od tada dolazi često. Sarkozi i Hornung slike uglavnom rade u šest primeraka, a njihova cena u galeriji Abigail kreće se od 1.400.000 do 2.300.000 forinti, što je između 5.200 i 8.500 evra. Od Vere Varadi nismo saznali koliko je slika prodato u galeriji Abigail, ali ako je suditi po prodaji iz Pariza ili Madrida, Sarkozi verovatno neće „loše proći“ ni u svojoj otadžbini. Sve njegove slike su na prodaju, izuzev slike njegovog sina Nikole Sarkozija, koju je napravio nakon njegovog imenovanja za predsednika Francuske i koju je od sina pozajmio za potrebe izložbe. Ne prodaje se ni portret Karle Bruni-Sarkozi koju je njen svekar naslikao sa gitarom u ruci kako sedi na klaviru. Za nju, Pal Sarkozi tvrdi da je prelepa, mirna i dobra, te da je obožava. „Kao slikar vidim je kao prelepu ženu, ali u isto vreme mislim da ima čvrst karakter. Takođe, odličan je muzičar“, kaže Sarkozi za suprugu svog sina i prvu damu Francuske.