Na redu je Republika Vermont

Vermont je mala savezna država na severoistoku SAD. Vredi podsetiti da se „graniči sa Masačusetsom na jugu, NJu Hempširom na istoku, NJujorkom na zapadu i kanadskom provincijom Kvebek na severu“. Jer, „zaraza“ po kojoj je Vermont postao vest ovih nedelja mogla je da stigne baš iz kanadske provincije. Naime, 15. januara u glavnom gradu Montpilijer iz Kapitol Plaza hotela oglasio se pokret koji je zatražio odvajanje od SAD. „Prvi put u 150 godina, secesija i politička samostalnost od SAD postaje osnova široke političke kampanje u Novoj Engleskoj“, saopštio je Tomas Nejlor, penzionisani profesor ekonomije sa čuvenog Djuk univerziteta. Slogan kampanje: „Zamisli slobodni Vermont“. Istraživanja su još pre dve godine pokazala da bar 13 odsto stanovništva „države zelenih planina“ podržava tu ideju. Postoje i neposredni povodi i dubinski razlozi za pokretanje kampanje. Prema magazinu „Tajm“, svih dvadeset govornika su sa podijuma poslali jednoznačne poruke: vlada Sjedinjenih Država se nemoralno angažovala u imperijalnim ratovima, podržava korumpirane bankare i velike korporacije, upropaštava mali biznis, pljačka poreska sredstva za korporativni interes, njuška po privatnim životima građana. A: „ono što je dobro za imperiju, nije dobro za Vermnot“. Kad se krene u ekonomsku sferu, priča bi se mogla svesti na parafrazu nekih naših slogana iz osamdesetih: „Vermont radi, Vašington se gradi“, ili ovih novijih „ako smo braća, kese nam nisu sestre“. Sjedinjene Američke Države se još od 1918. po svetu zalažu za „pravo naroda na samoopredeljenje“. Predsednik Vudro Vilson je stigao s tom idejom na Versajsku konferenciju i snažno je gurao. Dok se to držalo za dobitak bio je primetan naglašeni optimizam i pozitivno tumačenje Vilsonovog delovanja. Međutim, kako je konstatovano „opadanje američke imperijalne moći“, povećava se oprez u tumačenju smisla povećanja broja država u svetu. Proces kojim su OUN, naslednica Lige naroda, već stigle preko 190 članica američki politički pisac Randel L. Šveler poredi s „Drugim zakonom termodinamike“ – prema kojem „će pod normalnim uslovima svi sistemi koji su prepušteni sami sebi naginjati da postanu neuređeni, raspršeni i iskvareni“. Entropija u svetu, koja je u toku, po tom mišljenju, izmakla je kontroli. Do ovolikog broja država stiglo se preko raspada kolonijalnih carstava šezdesetih godina u Africi i Aziji, pa onda rasturanja SSSR-a. A nisu zanemarive ni posledica delovanja „Drugog zakona termodinamike“ na bivšu SFRJ. Kao velika, a u neko vreme, i jedina supersila SAD su uveliko majstorisale na stvaranju odnosa u kojima je nepovratni raspad sistema dobro napredovao. I predstavljale su se kao sila koja kontroliše proces. Ali, danas više takve samouverenosti nema. „Imperija pada“ jedan je od sve češćih istovrsnih naslova kojima se opisuje položaj SAD u svetskim odnosima. „Amerika je u besprimernom opadanju“, konstatuje Robet A. Pejp u magazinu „Nešnel interest“. U pomenutoj kanadskoj provinciji Kvebek na referendumu za otcepljenje falio je procenat. Nekad užasna reč „secesionizam“ odomaćila se u ovoj deceniji u Britaniji. Celovitost Belgije – zemlje izabrane za administrativni centar i Evropske unije i NATO – umalo se raspolovila u zezanju u jednoj poluhumorističkoj TV-emisiji, a onda i pri formiranju vlade. Ideja zbog koje je Vudro Vilson 1919. dobio i Nobelovu nagradu za mir, posle nepun vek, vraća se kući. Imperija, izgleda, nije u stanju da uzvrati udarac. A: „Drugi zakon termodinamike kaže da se entropija u zatvorenom sistemu može samo povećavati ili (u boljem slučaju) ostati konstantna.“